Више од два века стари записи на српском гробљу у Сент Андреји


Споменик из 1830. и 1841. из који је својој младој жени подигао муж
Споменик из 1830. и 1841. из који је својој младој жени подигао муж

Институт за српски језик САНУ истражио старе записе на српским гробљима у Сент Андреји. Откривени записи из 1722. године. На надгробним плочама богатство епитафа

Срби из збега од тридесет седам хиљада душа, заустављених са епископом пећким Арсенијем Чарнојевићем у Сент Андреји, крајем 17. века, нису били ни неписмени. Ни сиротиња. Ни без духа, ни своје културе. Били су већином угледни, образовани људи, раскошног српског језика, стила и обичаја, које су чували и неговали и у најтежим тренуцима за свеукупни српски корпус у Европи.

О томе најречитије сведоче њихови надгробни споменици, у расутим и запуштеним сентандрејским гробљима. Тим Института за српски језик САНУ, после вишегодишњег истраживања, ускоро ће то и документовати у монографији „Саборно гробље у Сент Андреји, прошлост и натписи“, на пет стотина страна, у коју су упаковали три века српског трајања у Сент Андреји, о којима сведоче њихови надгробни споменици.

Марија Ђинђић, Наташа Вуловић, Данијела Радоњић и Владан Јовановић, са професором Димитријем Е. Стефановићем, почели су ово истраживање у мају 2008. године. Најпре су направили мапу сентандрејских гробаља. Потом прокрчили прилазе до гробних места. Очистили су камене белеге, до којих се готово није могло проћи, и слова на белезима. Сваки споменик сликали и обележили. Резултат тога је – откривено право језичко благо српског трајања у овом делу Европе.

Све ово до чега смо дошли је драгоцени извор података за науку о нашем језику, али и више од тога – каже за „Новости“ Владан Јовановић, истраживач и стручни сарадник Института САНУ. – У њему је непроцењиво вредна грађа и за нашу књижевност, историју, културологију, етнографију. Језичка грађа обухвата три века и неколико језика, идиома (српско-словенски, руско-словенски, славено серпски, и српски народни).

Наш саговорник објашњава зашто се истраживачки тим фокусирао управо на сентандрејско гробље.

Сент Андреја је, у једном, не тако кратком раздобљу, била најважнији културни центар Срба. Место њиховог битисања у некадашњој Угарској. А да су им корени овде дубоки, потврђује и то да је приликом недавних истраживања откривено надгробних белега чак и старијих од 1722. године.

Владан Јовановић још додаје да су надгробни споменици у сентандрејским гробљима открили и раскош језика и стила нашег народа. Чак статус и углед њихов у друштву, углавном грађанском сталежу.

– На споменицима су, осим епитафа ономе ко је упокојен, исписани и клесари каменоресци – каже Јовановић. – А они су долазили чак из Беча и Будимпеште, што потврђује да наш народ тада, иако у великим невољама, није био не само духом сиромашан, него није био ни сиротиња.

Монографија

Први део монографије штампане на 550 страна је о прошлости сентандрејских гробаља и њихових обележја са посебним освртом на саборно гробље. Други део су натписи текстова са фотографијама и регистрима уз натписе (имена, надимци, презимена и очинства, племићке титуле, чак и имена клесара и трговаца на надгробним плочама). Уз САНУ издавач монографије је и Музеј епархије будимске и Институт за српски језик САНУ.

Извор: Вечерње Новости


Напиши коментар