Војна академија: НАТО серија


Укратко, серија не задовољава ни минималне драматуршке, приповедачке, кинематографске, режисерске или глумачке стандарде; само НАТО-ове
Укратко, серија не задовољава ни минималне драматуршке, приповедачке, кинематографске, режисерске или глумачке стандарде; само НАТО-ове

Суботом увече РТС нам приказује бесрамну пропаганду вајних реформи спроведених у српској војсци за Шутановчева и Тадићева вакта

Узмите неког телевизијског редитеља, рецимо Горчина Стојановића, па га поставите на чело оружаних снага; добићете катастрофу, свакако; најнеспособнију војну силу икада; небулозу претешку чак и за замислити, јер, упркос надалеко чувеној Стојановићевој свестраности, изгледи да он заиста једног дана догура до места начелника Генералштаба практично не постоје. Ваљда. Обрнуту будалаштину, међутим, увелико имамо прилику да видимо сваке суботе увече на Јавном сервису. Реч је о „Војној академији“, првој телевизијској серији у историји која је снимљена по НАТО стандардима.

Реч је о чудноватој подврсти чувених ратних биоскопских журнала, прилагођених данашњем тренутку. У време оба светска рата, наиме, публици су уочи филмских пројекција приказивани извештаји о борбеним дејствима, тзв. „филмски журнали“, обавезно дотерани за потребе ратне пропаганде (непријатељске снаге су вређане и омаловажаване, а пријатељске војске уздизане и величане). Е, неко је у уредништву садашњих српских војних структура склопио договор са командним штабом Јавног сервиса, да се о данашњој војсци направи сличан рекламни материјал који бисмо могли назвати „телевизијским журналом“. И тако је настала „Војна академија“.

Невоља је, међутим, што српска војска не ратује, нити, далеко било, има непријатеље. Зато „телевизијски журнал“ не може да набраја битке српске војске, већ мора да велича војску као такву. Реформисану српску војску. Што ће рећи, журнал мора да појасни неразумном гледалишту све благодети реформи, тј. НАТО стандарда, спроведених за вакта Драгана Шутановца и Бориса Тадића. У то име, у „Војној академији“ гледамо високу војну школу која делује као дебатни клуб, а не као центар за обуку будућих професионалних ратника. Од
портира на капији, преко куварица у мензи, до бригадног генерала, то све пуца од љубазности и увиђавности. Старешине су продуховљени човекољупци, несклони тврдим васпитним методама, спремни да сваку затегнутост решавају на миран и разуман начин, надљудски посвећени добробити полазника.

И сами регрути су грађански савесни појединци, политичком коректношћу усмерени на прави пут – изузетак је, нормално, бивши навијач, једини који за досадашње три епизоде још није успео да се уклопи у толико предусретљиву средину. (Разведене родитеље овог бившег хулигана, иначе, глуме Воја Брајовић и Ивана Михић; њихова разлика у годинама, болно очигледна, неминовно призива у сећање оца и ћерку из „Кинеске четврти“).

Осим старешина и њихових увиђавних говоранција – из којих смо, на пример, сазнали да су услови рада у београдској војној академији далеко хуманији него у одговарајућим холандским и грчким установама – серија се користи врло директном пропагандом. У том смислу нарочито штрчи сцена из прве епизоде, када једна будућа полазница својим другарицама показује интернет презентацију Академије, а ове се усхићено одушевљавају фотографијама учионица, вежбалишта и базена! Као да никада у животу нису виделе ништа
слично!

Кад смо већ код полазница, а оне чине барем половину јунака серије, све су анорексичне; осим једне, нешто корпулентније младе даме, која се од колегиница издваја здравом спортском грађом. Који спорт девојка упражњава? Па, амерички фудбал, наравно! Тј. рагби, односно час једно, час друго, пошто сценаристи изгледа не знају разлику између та два спорта. И поменута рагбисткиња/америчко-фудбалерка у трећој епизоди, приликом првог излета у природу, позове остале полазнике да одиграју једну партију њеног
хибридног спорта. А ови озарено прихватају, уз одобрење старешина!

Да, да, у реформисаној српској војсци сваки полазник влада вештинама америчког фудбала. Какав обичан фудбал или кошарка, или неки од других традиционалних спортова – амерички фудбал је главна рекреативна дисциплина савремене српске војске!
У описаним околностима немогуће је препознати икакву радњу – јер је и нема – нити изграђене ликове, који су сви одреда, изузев описаног полунегативца навијача, савршено плитки и једнострани, на нивоу епизодиста из „Тома и Џерија“. Укратко, серија не задовољава ни минималне драматуршке, приповедачке, кинематографске, режисерске или глумачке стандарде; само НАТО-ове. Другачије ваљда и не може, када су главни аутори – они које видимо на одјавној шпици – Гордан Михић (сценариста), Александар Тијанић (директор „РТС“-а) и министар Шутановац (коме се изражава бескрајна захвалност).

Аутор: Миодраг Зарковић
Извор: Печат 


Напиши коментар