Млади одлазе јер за њих нема посла


Подаци Светског економског форума говоре да је Србија према проценту високообразованих људи који напуштају земљу у самом врху
Подаци Светског економског форума говоре да је Србија према проценту високообразованих људи који напуштају земљу у самом врху

Немар државе према младим људима можда се најбоље огледа у чињеници да држава нема тачан податак о томе колико их је последњих 20 година напустило Србију.

Није битно притом да ли је реч о људима који су отишли како би радили у неком од њујоршких барова или о врхунским студентима.

И једни и други могли би, у области у којој су стручни, да дају допринос својој земљи.

Кључ за решење проблема, према оцени саговорника Блица, није, међутим, у томе да се млади људи по сваку цену задрже у Србији, већ у томе да им се омогући да напредују и усавршавају се, а да се потом тај потенцијал искористи.

А уколико пак држава покаже жељу да људе задржи, Радослав Веселиновић, директор Галеб групе, има и конкретан предлог – “за оне који су добри на факултету, којима је просек већи од осмице, држава треба да обезбеди стан, а ми привредници добар посао”.

У супротном, како каже, они ће и даље да одлазе у иностранство. „Моја фирма већ годинама обезбеђује не само посао већ и станове за људе који би да раде. Из целе Србије долазе нам људи у Шабац где имају боље услове“, каже Веселиновић.

Од 150.000 до пола милиона људи отишло

Процене о томе колико је људи напустило Србију у последњих двадесетак година се доста разликују. Према подацима којима располаже УСАИД, реч је о око 150.000 људи. Истраживање које је пре неколико година урадио Институт за међународну политику и економију говори о око 300.000 људи, док је ректор Београдског универзитета Бранко Ковачевић недавно проценио да је у питању пола милиона младих људи. Подаци Светског економског форума такође говоре да је Србија према проценту високообразованих људи који напуштају земљу у самом врху листе, док су горе од ње само Гвинеја Бисао, Свазиленд, Киргизија, Лесото и Босна и Херцеговина.

Идеја о томе да је могуће све задржати у земљи, или чак вратити оне који су отишли, према оцени Срђана Огњановића, директора Математичке гимназије, није реална. Многи од њих у Србији једноставно не би имали шта да раде, с обзиром на то да су ангажовани на институтима и лабораторијама какве у нашој земљи не постоје.

„Право је питање како искористити те потенцијале. А да бисмо то урадили, држава мора да направи озбиљан план, где желимо да будемо у будућности, шта желимо да радимо у наредних десет године. Па онда на основу тога контактирати људе оних профила који су нам потребни“, каже Огњановић, истичући да је лично у контакту са многим бившим ученицима Математичке гимназије који су отишли у иностранство. А њих није мало, јер је, према Огњановићевој процени, сваки други свршени ученик ове школе, живот наставио ван граница Србије.

Многи од њих би, како каже, желели и да се врате, али само под условом да у Србији имају нормалне услове за живот.

„Нико од њих не очекује да ће да има плату као у Америци или у Енглеској. Али желе да живе у уређеном систему, да могу нормално да школују децу, да се брину о родитељима, али и да примене све оно што су у иностранству научили“, каже Огњановић.

Са њим је сагласан и Небојша Ромчевић, професор на Факултету драмских уметности. „Тим људима прво треба омогућити услове у којима би могли да примене знање које су стекли“, каже Ромчевић, који примећује да се, нажалост, многи у Србији и даље воде крилатицом “ја то тако радим 30 година и није ми потребан неко ко је дошао са стране како да радим свој посао”.

Ни он није за то да се млади људи по сваку цену задржавају у земљи јер им, пре свега, треба омогућити да научно и технолошки напредују, за шта су услови у иностранству много повољнији него у Србији.

А те услове сликовито описује Срећко Михајловић, социолог, кроз пример своје ћерке која је током студија боравила на једном од факултета у Израелу.

„Тада ми је рекла да су тамо само у аули факултета имали више модерних апарата за извођење експеримената него што су их имали у лабораторији факултета у Београду“, каже Михајловић, слажући се са оценом да је можда боље оставити те младе заврше школе у иностранству, а потом тај потенцијал употребити за просперитет Србије.

Кинески пример

Кина свој просперитет, према речима Срђана Огњановића, директора Математичке гимназије, дугује највише управо повратницима из иностранства, пре свега из Америке. „Држава је направила озбиљан план које сегменте ће да развија. Потом су привукли своје људе који су се школовали у Америци, који су донели своје знање, технике, контакте, али и капитал јер су проценили да су им услови за улагање у Кини бољи него било где другде“, каже Огњановић.

Потенцијали Србије као мале земље веома су скромни на сваком плану и, како каже Михајловић, нису довољни да се свим младим људима омогући успешна каријера.

„Брине, међутим, то што су појединци који су се враћали, при контакту са неким научним и образовним институцијама наилазили на одбојност или на привидно прихватање, без искрене намере да се они укључе у неки озбиљнији рад и да се њихово искуство примени“, додаје Михајловић.

Аида Ћоровић, директорка НВО Урбан-ин из Новог Пазара, мисли да се држава само декларативно залаже за побољшање положаја младих, али да суштински не чини много.

„У провинцији, за почетак, нема никаквог садржаја за младе. Држава не зна шта ће са њима. Чак и кад заврше школу, и то на ‘о-рук’, јер су родитељи успели да обезбеде неке паре за школовање, за посао им, најчешће, треба нека веза. Неки се зато одлучују за одлазак у иностранство, а неки пак посао траже преко учлањивања у странке. Најгоре је што нико нема ни снаге ни воље да то мења“, оцењује Аида Ћоровић.

Перспектива
Држава би, према речима Радослава Веселиновића из Галеб групе, младима требало да понуди перспективу, која се гради на производњи и на прерађивачкој индустрији, “а не на администрацији”. „Држава се, међутим, не понаша као да је свесна тога. Даћу и пример. Пре 40 година у Коцељеви је било осам милиционера. Све смо их знали по имену. Данас има између 50 и 80 полицајаца, а становника је мање него 1971. године“, каже Веселиновић.

Извор: Блиц


Напиши коментар