Шта ће нам Тадић и влада?


Шта ће нам председник ако све одлучују велике силе?
Шта ће нам председник ако све одлучују велике силе?

Једна реченица Бориса Тадића, изговорена на маргини трилатералног сусрета државних првака БиХ, Хрватске и Србије, на Јахорини, умногоме је необична и лапидарна, али и збуњујућа и неразумњива!

„Све што се договоре Албанци на Косову и Срби, у Београду може бити имплементирано само ако на то пристану велике силе” – то је та реченица која може да се схвати дословно и сурово реално, али и да се релативизује и сведе на контекст теме о којој говори. 

Оба противуречна смисла, међутим, везује једна основна порука – велике силе не могу, нису могле и неће моћи, без обзира на њихову свеукупну надмоћ, да саме одлучују баш о свему „под капом небеском”!

Сваки покушај негирања овакве искуствене поруке био би раван неуспелом демантију целе историје, брисању неизбрисивих пораза свих појединачних и скупних насиља, на пример робовласника, колонијалиста, империјалиста, фашиста, а тако ће бити и са актуелним глобалистима и свима који хоће да управљају људима и народима пуком силом.

Кад би „велике силе“ биле бог на земљи- не би нам били потребни заједнички принципи морала и правде, кодекси и правила, колективни уговори и закони, документа и повеље, шта би нам Уједињене нације, континенталне и регионалне и разне друге организације које регулишу односе и понашања цивилизованих, хуманих и културних народа и држава…

Овај народ и ова земља, као ретко који, знају, наравно, и ону другу страну „медаље”, па су и сада на дугачком путу суочавања с неправдом и насиљем НАТО сила, са САД на челу, које су, удружене са албанским терористима, прекршиле наш теритоијални интегритет, отимајући наше Косово и Метохију. Такву реалност, успостављену уранијумским бомбама и ракетама, не можемо да мењамо истим методама, јер смо у оружју слабији, али смо у политичкој и укупној аргументацији ачи и ту предност не бисмо смели да испуштамо. А ми, пречесто, радимо управо то: оклевамо, скривамо разлоге, сагињемо главу кад би морали да је више подигнемо, маскирамо чак и најјаче политичке чињенице без којих и наша укупна политика остаје мала и неприметна, наравно и са мањим изгледима да вратимо своје територије.

Наши званичници ређају формулације и појмове који су, у политичком суочавању, често, у корист противника.

Кад неко од наших званичника каже „велике силе”, подразумевају се САД, наравно и Немачка, па и Британија и Француска. Пошто баш ове земље не дозвољавају „то и то”, а односи се на наш Космет, па је, значи, контекст негативан, онда се ови „великани” поименце и не помињу. Такође се једним потезом уопштавања убија и „друга мува” – сакривају се праве велике силе, Русија и Кина, зато што оне имају супротне ставове о Космету и подржавају Србију – а кад се на њих мисли, припада им место у оној уопштеној формулацији „међународна заједница”…

Да ли се оваквим и сличним уопштавањем и непомињањем аутора сасвим одређених и прагматичних политичких потеза постижу неки ефекти – хоће ли се било који проблем на Космету решити ако се не помене ко га је створио, а „и врапци знају” да су то САД и велике земље ЕУ, које су, уосталом, признале албанску државу на српској земљи.

Умањује ли се њихова одговорност нашим скривањем истине и попуштањем притисцима? Ако су и компромиси, овакви не користе Србији!

Аутор: Раде Брајовић
Извор: Факти 


Напиши коментар