Небрига државе: Потонула Нојева барка

Предрагу Петровићу остале само фотографије
Предрагу Петровићу остале само фотографије

Покушај да се на једном месту саберу и сачувају угрожене врсте животиња није успео, продата и последња буша

И последња од четрдесетак буша, аутохтоне расе говечета, напустила је шталу познатог биолога Предрага Пеце Петровића из села Паштрић, надомак ваљевске Мионице. Због беспарице и немогућности да их храни, овај узорни српски домаћин продао је краве, које су махом завршиле на Голији. 

Тиме је, уједно, пропао и пројекат маљенске Нојеве барке, за који је Петровић својевремено добио и изузетно вредну међународну награду у португалском Перту. Жеља му је била, како сам каже, да сакупи старе и ретке врсте домаћих животиња, да их сачува као својеврсни српски генетски ресурс и омогући да сутра, у случају неке планетарне епидемије која би угрозила све познате врсте крава, човечанству остави и оне које су далеко отпорније на заразне и паразитске болести. Осим буша, Петровић је гајио и друге угрожене врсте, али и стара семена воћа и поврћа, одавно заборављена и затурена током минулих времена.

Држава је испрва нешто и помагала, али у последње три године није издвојила ни динара. Петровићев кућни буџет се прилично истањио, краве су почеле да гладују, па је растанак био неминован.

Током последњих пет година у овај пројекат сам уложио целокупну новчану награду која се додељује за заштиту традиционалних локалних вредности, а коју сам 2005. године добио у Португалу за пројекат „Мишићево село“ – прича Петровић. – Обавестио сам о томе Министарство пољопривреде, објашњавајући да је реч о пројекту који има национални и стратешки значај јер чување генетских ресурса старих раса представља посао као и чување фресака, икона или слика старих мајстора. То је за једну државу од немерљивог научног и културолошког значаја.

Подолски волови
Подолски волови

Здрава и отпорна

Буша је краткорого говече, познато и као илирско, које се још може наћи у брдским крајевима Балкана. Крава достиже до 250, а бик 300 килограма, просечна висина гребена одраслих мужјака износи 110 центиметара, а женки 100 центиметара. Говече је отпорно на заразне и паразитске болести, а зиму може да проведе напољу. Пораст и развитак завршава са три до пет година, а за приплод се може користити и до 12 година.

Прве две године држава је давала 25.000 динара по грлу, што је било довољно за годишњу исхрану и бригу о говечету. Међутим, 2008. године држава је обуставила ове субвенције, па у одабраној групи буша није било Петровићевих, иако је његов запат био највећи у западној Србији.

Узалуд је било и то што су до Паштрића стизали чак и новинари једне јапанске телевизије са циљем да направе репортажу о генетском пројекту једног српског сељака – прича овај узорни домаћин. – Иако без помоћи државе, нисам одустао од гајења буша ни као биолог ни као српски домаћин. Нажалост, више се није могло, напослетку сам морао да их распродам. Махом су завршили на Голији, једно грло сам поклонио резервату природе у Засавици, док сам три грла продао једној Немици која се у Владимирцима бави производњом органске хране.

Познати биолог је планирао да, уз бушу, у Паштрићу направи резерват за спас домаћих сорти и раса где би туристи могли виде и пробају традиционални српски начин живљења.

– Пројекат је требало да допринесе и реконструкцији чувеног колубарског говечета укрштањем буше и подолца – прича овај домаћин из Паштрића. – Буша је заиста специфична, отпорна према свим болестима, даје млеко са високим процентом масноће од чак 5,3 одсто, има здраво месо и потпуно је прилагођена овом поднебљу. Ниједном за све ове године у шталу нисам ушао када се нека телила да помогнем, све је ишло природним током, како и треба да буде, а данас код ових нових, комерцијалних и хибридних раса тељењу присуствује читав тим ветеринара.

Ауторка: Слађана Стевановић
Извор: Прес

 

Напиши коментар