Орден му однесите на гробље

Војници укопани у околини карауле Кошаре
Војници укопани у околини карауле Кошаре

Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира (19), мртвог хероја са карауле Кошаре. После четрнаест година примила пресуду: за смрт њеног сина криви су недоступни злочинци

Откад је стигла ова пресуда, ока нисам склопила. Питам се: шта ме још држи у животу? И, одговарам самој себи: сећање! Док је оно живо, жив је и мој Влада.

Лозанки Радоичић из Београда, мајци војника Владимира (19), хероја са Кошара, после четрнаест година трагања за правдом, коначно је стигла пресуда. Виши суд у Косовској Митровици, у име народа, изрекао је казну убицама њеног сина. Младића који је, само после три месеца у Нишу, на редовном одслужењу војног рока, септембра 1998. године, упућен на караулу Кошаре, између Албаније и СР Југославије. И ту, после напада терористичке, албанске групе, брутално убијен. Потом – и мртав опљачкан.

Лозанка има снимке: 30. 9. 1998, у 11,45 часова злочинци су снимили свој крвави пир. Патроли граничне службе Војске Југославије, у којој је био и Владимир Радоичић, терористи постављају заседу. На снимку се види: бомбама и стрељачким наоружањем заустављено и оштећено војно возило “ТАМ 110”, регистарских ознака К-6698. Прилазе му терористи и чују се повици на српском: “Побеже онај, убиј га”. У возилу, побијени и рањени војници, неки, испадају из возила. Терористи, потом, пљачкају мртве војнике: Владимира Радоичића, Миладина Гобељића и Илију Павловића (сви на редовном одслужењу војног рока). Одузимају им личне ствари: прстење, ланчиће, оружје. Са возила скидају регистарске ознаке.

То су моје, најснажније живе слике – каже Лозанка Радоичић. Враћа и покреће делове филма. И то, траје… траје…

Са овим сликама живим – говори, као за себе. – С њима ћу да умрем. Свака мајка, у трагедији за дететом каже: “Моје дете је било најбоље на свету”. А мој Влада је, стварно, био посебан. Зато му је судбина и наменила, тако, посебан пут.

Лозанка враћа сећање:

Тога дана, када су га упутили на Косово, на караулу Кошаре, ником од нас, његових најближих, није се пожалио: “Упућују ме, тамо где се гине”. А знао је, и сви су знали, мада јавно није обелодањивано да се од јуна, те, 1998. године тамо гинуло. На граници са Албанијом, поготову. Чак ни мом брату, у Нишу, није хтео ништа да каже.

Пред Лозанком пресуда. Стигла пре који дан из Вишег суда у Косовској Митровици, на породичну адресу Радоичића, у београдском насељу Жарково. Пресуда је донета 15. 11. 2011. године. А негде се, на путу до Жаркова, крчкала – три и по месеца. Пресуда је јасна: “На јединствене казне затвора, од по 15 година затвора, коју су дужни да издрже одмах након правоснажне пресуде, осуђују се – Маљоку Шићер, Џафер Гаши, Демуш Гацафери, Дема Маљоку, Исуфи Агрон, Антон Чуни, Алију Рабит и Берише Рустеми”. Сви држављани Републике Србије, у пресуди, свима су наведени јединствени матични бројеви и адресе. Међу њима су двојица високих официра такозваног, актуелног Косовског заштитног корпуса, који је под управом Приштине… Другим речима: недоступни органима гоњења Републике Србије.

Шта значе та имена, њихови матични бројеви, ако починиоце злочина над мојим сином и туђом децом који су у том дану изгинули на Кошарама, правда не стигне – пита се Лозанка Радоичић.

Седимо. Лозанка Радоичић дуго ћути. Пуцају прсти. Али суза не сме да крене.

Кад су му, двехиљадите, доделили Орден народног хероја, нисам ишла – говори нам. – После коју годину зову из Ниша, одакле је мој Влада прекомандован на Кошаре. Кажу ми: “Треба да преузмете орден”. Одговорила сам: “Нема нико право да, уместо мога сина, прими признање за његову жртву. А ви, ако хоћете да савест оперете, предајте му га. Мртвом. Гроб је: ту… и ту… Тамо ћемо вас чекати“.

Тако је и било. Војна делегација је дошла на годишњицу смрти Владимира Радоичића и на његов гроб положила Орден хероја. Са Кошара. Са Косова и Метохије.

Извор: Вечерње Новости

Напиши коментар