Национална срамота: Часна реч однела иконе


Покрајински завод обновља иконостас из Даља који ће у тамошњу цркву биће враћен до краја ове године
Покрајински завод обновља иконостас из Даља који ће у тамошњу цркву биће враћен до краја ове године

Под којим условима Србија враћа културну баштину спасену током рата из Хрватске  Душица Живковић: Када сам дошла у Министарство 2008, ниједан списак враћених предмета нисам затекла

Више од 18.000 музејских предмета и покретних културних добара која су током рата спасена од уништења и донета у Србију, већ су враћени Хрватској у периоду од 2001. до 2011. године.

Њихов тачан списак, кажу у Министарству културе, немају

Ова институција није поставила ни питање реципрочног враћања српских културних добара опљачканих за време НДХ-а! А спреман је нови списак са још 1.065 предмета који су деведесетих спасени од ратних уништавања и стигли са прогнаним Србима у матицу. Наша држава се обавезала да ће их до краја следеће године све вратити, рестауриране. По изјавама хрватских званичника, не само у православне светиње већ и у хрватске музеје и галерије.

Јасеновац у Америци

Међудржавна мешовита српско-хрватска комисија за повраћај културних добара формирана је на основу Уговора између Владе СРЈ и Владе републике Хрватске потписаног у априлу 2002. године. У периоду од 2001. до 2004. између осталог у Хрватску је враћен 6.531 предмет из Спомен-подручја Јасеновац, али из Америке. Наиме, сва документација и грађа о страдању Срба у најстрашнијем усташком логору смрти чудним путевима су завршили у САД, у Меморијалном музеју Холокауста у Вашингтону.

Обавеза да се то уради дефинисана је протоколом који су 23. марта потписали српски министар културе Предраг Марковић и његова колегиница из Загреба Андреа Златар Виолић, а на основу хрватског Закона о утврђивању ратне штете и Упутства за примену ратне штете(?!).

Сада испада да смо „покрали“ своју баштину коју је деведесетих Министарство културе Србије с Музејом СПЦ изместило из наших манастира и цркава које је рат угрозио исто као и 1941. године – каже Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске. – Иако је реч о културном благу које је првенствено власништво Српске православне цркве, оно се приказује и води као културно благо хрватске државе. А реч је само о остацима остатака српске културне баштине која је за време грађанског рата, али и после ратних сукоба, нестала или уништена на подручју Хрватске. Да апсурд буде већи, оне који су пренели и од сигурног уништења спасили ово благо сад представљају као „пљачкаше“. Испада да су Срби покрали своје иконе, а најтужније је што се проблем тако представља и у делу српске јавности.

Наш саговорник тврди да је управо он са сарадницима после доласка с колонама избеглица након „Олује“ правио списак спасене баштине и дао га Министарству културе. И за њега је тајна да ли се он користио и да ли се користи за враћање српске културне баштине у Хрватску.

У Протоколу пише да „Република Хрватска на основу Закона о утврђивању ратне штете и Упутства за примену ратне штете“ потражује од Србије 28.843 музејских предмета и 3.097 културних добара из манастира, цркава и приватних збирки, као и архивску и библиотечку грађу. Они који су бринули о тој културној баштини посебно упозоравају на то да нико не зна који су то, од 18.718 покретних културних добара, колико их је наведено у овом документу, враћени у Хрватску од 2001. до 2011.

Кад сам дошла на дужност 2008, године ниједан списак враћених предмета нисам затекла. Архива мешовите комисије за повраћај је била потпуно празна – каже Душица Живковић, помоћник министра културе и председник мешовите српско-хрватске комисије за повраћај културних добара. – Требало ми је неколико месеци да уђем у проблематику.

Историчар уметности Јован Деспотовић, помоћник министра културе у време када је на његовом челу био Бранислав Лечић, каже да су 2001. године Хрвати инсистирали на томе да се културно благо које је током рата евакуисано у Србију врати у њихову земљу.
То је био услов да се поново успоставе дипломатски односи између наших земаља. Дали смо предмете Хрватима без икаквих потписаних споразума, малтене на реч! – објашњава Деспотовић. – После тога су дипломатски односи успостављени. Споразум о повраћају културних добара потписан је годину дана касније.

Влада Томчић је био задужен за повраћај културних добара у Хрватску у време када је на челу министарства културе био Драган Којадиновића.

Нису бринули

НекадаШњи кустос Народног музеја, Никола Кусовац, члан државне комисије формиране деведесетих за заштиту нашег културног наслеђа од ратних разарања, тврди да Хрватски завод за заштиту споменика културе у СФРЈ није бринуо о српској баштини и да се она налазила у веома тешком стању кад је стигла у Србију. – Они немају ама баш никакав правни основ да захтевају та културна добра – прецизира Кусовац.

У нашем мандату враћена су културна добра, највише у Боботу и неке личке манастире – истиче Томчић. – Вратили смо и скулптуре од дрвета из колоније наивне уметности из Бање Јанковић, као и Вуковарску библиотеку, коју је евакуисала ЈНА. Око 3.500 књига било је смештено у фрањевачки манастир у Земуну и све су до једне враћене у Вуковар.

Академик Динко Давидов, неуморни истраживач затирања српског културног наслеђа у НДХ, зачуђен је да наше Министарство није Хрватској поставило ниједан захтев за реципрочан повраћај српског културног блага.

Разболео сам се после вести о потписивању протокола којим смо пристали да вратимо последње преостало српско културно благо тамо одакле смо га једва спасли од уништења. Како сада да објасним унуку да је то српска баштина и да није ни опљачакана ни „отуђена“ из Хрватске већ спасена, да не доживи судбину огромног блага које је систематски уништено у НДХ. Скоро 70 година траје огрешење, ћутање о уништавању и пљачки 460 српских цркава у Хрватској за време Анте Павелића. Древне српске иконе, књиге и архиве које су избегле усташке ломаче, покрадене су и скривене у загребачке архиве, библиотеке и музеје и ни до данас нису враћене. У НДХ је изведен тотални геноцид, брисано је и целокупно историјско памћење српског народа, а томе изгледа нема краја – огорчен је Давидов.

Културно благо Срба опљачкано у НДХ, које се и данас налази у хрватским институцијама, стечено је ратним злочином који никад не застарева и ми имамо обавезу да га тражимо – опомиње и историчар проф. др Вељко Ђурић.

Он подсећа на то да је почетком 1945. формирана Покрајинска комисија за утврђивање ратних злочина окупатора која се посебно бавила усташком страховладом у Срему током које је убијено 21.597 мушкараца, жена и деце и током које су систематски опљачкане све српске цркве и манастири. Архива анкетне комисије која је испитивала ове злочине бројала је на хиљаде докумената. Референт за злочине у области културе био је др Милан П. Костић, који је сачинио опсежан елаборат на 395 страница.

Не враћају опљачкано у НДХ

Синод СПЦ је од 1945. сваке године тражио да се врати украдено српско благо у време НСДХ, али узалудно. Нарочито је важна опљачкана документација и архиви, који доказују да су Срби веома дуго на том простору и да не стоји флоскула како су дошли бежећи пред турском најездом.

У елаборату је приказана оригинална документација о пљачкашкој мисији професора Стјепана Готвалда из Музеја за умјетност и обрт који је као специјални изасланик Државног равнатељства за понову „путовао с екипом професора Ткалчића и отимао имовину из фрушкогорских манастира и Сремских Карловаца. У једном од његових сачуваних извештаја од 1. септембра 1941. пише: „Дворац патријаршије је посве сачуван и празан. Почели смо сељење књижнице која је по обиму шест камиона… Ја ћу за понову понети писаће столове, сагове столице и једну гарнитуру за господина равнатеља“.

Из Карловаца је, по том извештају, само у један мах натоварено и послано у Загреб осам вагона крцатих књигама, иконама, сликама, намештајем.

Рукопис је после смрти др Костића депонован у Историјски музеј Срема, али је деведесетих утврђено да је нетрагом нестао.

Ни већи европски народи не би могли да издрже губитке културног блага какве су претрпели Срби – суморно констатује Милоје Будимир. Он подсећа на то да је, рецимо, део блага које је опљачкала НДХ из Загреба враћено у Пакрац, који је одмах почетком рата нападнут и уништен.

Предмети и књиге из пребогатих ризница и библиотека који нису уништени појавили су се на црном тржишту, а Слободан Милеуснић, управник музеја СПЦ, ишао је у Немачку, Мађарску и Аустрију како би то откупљивао. Да ли ћемо и то да вратимо у Хрватску, пита се Будимир. Тврди да у Загребу и сад постоји складиште у коме се налази богат фундус културног блага из СПЦ, којим тргује извесни Хрват Додик.

Извор: Вечерње Новости


Напиши коментар