Лепенски вир и Винча без заштите УНЕСК-а

Археолошко налазиште Винча

Нема Србије на мапама културних рута Европе, али не зато што нема шта да покаже већ због необјашњивог игнорантског односа државе према неизмерно вредној културној баштини, које има дословно свуда у нашој земљи.

Као пример неодговорности и небриге према заоставштини светског значаја, стручњаци Српског археолошког друштва наводе Лепенски вир и чувено неолитско налазиште у Винчи. 

Винча је толико познат локалитет да би одмах ушла на листу светске културне баштине Унеска само да ју је држава икада кандидовала – каже др Драгана Антоновић, председник Српског археолошког друштва. – Нажалост, то се до данас није десило.

Кад нас посете колеге из иностранства, обавезно траже да виде Винчу, а ми не знамо шта ћемо од бруке кад их одведемо. На само двадесетак километара од центра Београда, локалитет, не само што нема изложбену поставку, паркинг и тоалет за туристе, већ је постао опасан и по истраживаче јер је канализација из оближњег насеља покренула клизиште, које прети да уништи једно од најзначајнијих сведочанстава о развоју људске цивилизације.

Археолози кажу да лаици логично – али погрешно – претпостављају да су локалитети светског значаја, као Лепенски вир и Винча, под директном ингеренцијом и заштитом државе. Горка је истина да су ови камени темељци европске цивилизације практично без титулара, под старањем сиромашних факултета, музеја без изложбених простора и локалних самоуправа, који се међусобно гложе око надлежности.

Због Васићевог дела енглески археолог Чепмен је научио српски и ћирилицу, а затим дошао у Винчу на теренска истраживања. У Лондону 1981. објавио је књигу која је данас најчитаније и најцитираније дело о винчанској култури – каже др Драгана Антоновић. Наша држава до данас није уложила ни у превод Васићеве књиге, која је прославила Србију. А ни резултати обновљених археолошких истраживања Винче од 1976. до 1986. и од 1998. до данас још увек нису објављени, признају у Српском археолошком друштву.

Зато на месту преисторијске метрополе Винче имамо бараку с трагичном поставком, иако Народни музеј има толико винчанских предмета, пре свега фигурина преисторијских Венера, које зна цео свет, да може да направи неколико првокласних светских поставки – каже др Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ и пасионирани истраживач културне баштине. – Проблем је у Министарству културе, које се углавном бави започињањем реновирања зграда, јер тамо где има пуно недовршених грађевинских радова има и пуно пара. Како од света да тражимо заштиту кад наша држава није направила ни најбичнију надстершницу над Винчом.

Пример како се то ради Виминацијум. – Они који су испред државе задужени за Винчу нису чак ни коров секли већ су им то радили студенти археологије док је било пара за летње кампове. Нажалост, Лепенски вир и Винча нису једини примери незаштићене српске баштине, тај списак је веома дуг.

Локалитет Винча први је од 1908. до 1934. године истраживао отац српске археологије Милоје Васић, захваљујући финансијској помоћи руских и енглеских донатора фасцинираних открићем престонице цивилизације, која се пре око 7.500 година простирала од Шварцвалда до Црног мора. У Српском археолошком друштву кажу да је Васићево четворотомно дело “Праисторијска Винча” објављено 1936. последњи рад капиталног значаја из пера српског археолога о овој култури.

Извор: Вечерње Новости

Магацин коментар: Не треба нама УНЕСКО, треба нам свест да сватимо колико је ово за нас битно и да почено да спознајемо колико смо стар народ без премца, народ који је створио Европу. А можда неком не одговара да није под заштитом да би и даље  учили српску историју по немачком учењу да смо дошли у седмом веку негде иза Карпата. Ћирилично писмо и обрада бакра старо преко 7000 година мења светску историју, а то оцигледно некоме смета.

Повезане теме: 

Лепенци живели у кућама за 21. век
Први метал искован у Србији пре 7.000 година
Винча – далека историја Европе

Напиши коментар