Манастир Крка, центар православне Далмације


Манастир Крка је за све време свога постојања био најзначајнији духовни и културни центар православља у Далмацији
Манастир Крка је за све време свога постојања био најзначајнији духовни и културни центар православља у Далмацији

Манастир Крка, смештен између Книна и Шибеника (три и по километра источно од Кистања, у кањону реке Крке), са црквом Светог Арханђела Михаила, према једном предању подигнут је у време краља Милутина на месту где је апостол Павле држао проповед. У новије време се претпоставља да је манастир саградила Јелена Шубић, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена II Шубића (помиње се 1350. године), а дограђиван је 1402.

Према другом предању манастир су на данашњем месту основали монаси приспели из Свете Земље и то из манастира Св. архистратига Михаила, којег је тамо подигао краљ Милутин. Њих је на то наговорио исповедник принцезе Јелене, монах Рувим. Одговор на питање зашто је баш на том месту подигнут овај православни светоархангелски манастир можемо потражити и у тврдњи старог историчара Луцијуса који говори о проповедима апостола Павла Далматинцима у простору око реке Крке. Близина римског војничког града Бурнума и катакомбе испод самог манастира оснажују ту тврдњу и наводе на закључак да су оснивачи Манастира знали за то па да су управо ту и установили ову светињу.

Педесетак година касније, 1402., како стоји у запису изнад улаза, манастир је дограђен.

У току векова овај манастир је претрпео неколико разарања и запуштања, али и обнова и прерада, па његова архитектура није сачувана у свом првобитном стању. Манастирски комплекс уобличен је у XVIII веку и са мањим изменама, до којих је дошло нарочито у XIX веку, сачуван је до данас. Манастирска црква, конаци, трпезарија и помоћне зграде затварају мало унутрашње правоугаоно двориште, које је са свих страна окружено тремовима. У XVIII веку манастир је доживео велику обнову. Сазидан је звоник изузетне величине и квалитета, измењен је и знатно проширен олтар, а у самој цркви раскрчен је западни зид који је заклањао поглед на средишњи део храма.

Од времена оснивања па до нашег времена манастир Крка је био и остао духовни центар православних далматинских Срба, а и шире. Исто тако није престао бити молитвено место и једном броју католика Хрвата. Он је живо сведочанство о духовном јединству Срба. Дабробосански митрополити, као што су Гаврило 1578. и касније Аксентије и Теодор, администрирали су над манастиром Крком. У 17. и 18. вијеку то су чинили и неки црногорски архијереји, као нпр. св. Петар Цетински, или митрополит Сава Петровић.

Иконостас манастира Крке није ни хронолошки ни стилски јединствена целина. Заједно са надверјем и иконама на царским дверима, овај иконостас броји 55 икона, које су настале од XV до XVIII/XIX века.

По благослову патријарха Пајсија Јањевца и митрополита Дабробосанског Теодора, при манастиру Крки је 1615. основано богословско училиште. Оно је радило до 1647. када су ученици и њихови наставници монаси пред турском најездом морали побећи највећим диелом у Задар, а једним диелом у Сремске Карловце. Тамо је касније један избегао монах увезивао књиге, не без уметничког дара и искуства, очито донесеног из манастира Крке. Манастирска братија се вратила у манастир 1650. године, а богословија је поново отворена тек 1964. године.

После Карловачког мира из 1699. намјесник Филаделфијског епископа, под чијом је јурисдикцијом била православна црква у Далмацији, постао је Никодим Бусовић. Он је имао искушења са унијом, одолио јој је па је био гоњен. После избјеглиштва и боравка на Светој Гори и Палестини, станио се у манастиру Крки и ту је по упокојељу био сахрањен 1707.

Бројни крчки архимандрити били су намесници надлежних епископа, што је манастир Крку чинило и формалним духовним седиштем православних Далматинаца. Да поменемо само неке: Никанор Рајевић, Никанор Богуновић. К њима свакако треба прибројити потоње настојатеље крчког манастира Георгија Миљевића, Макарија Крнету, Викентија Кнежевића, Јеротеја Ковачевића, Амвросија Колунџића и бројне друге.

Манастир Крка броји дуге векове и њиховим током се богатила његова ризница, па су у њу приспевале бројне драгоцености непроцењиве вриедности не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, Венеције и царске Русије. Поменимо само епитрахиљ св. Саве и Октоих Божидара Вуковића. У манастиру се поред богате рукописне збирке као велика драгоценост чува познати епитрахиљ са 33 светитељска лика, рађен, по предању, у време Светог Саве. Ту су и књиге Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића на којима су они, као аутори, исписали своју посвету манастиру Крки. У богатој манастирској библиотеци се чува више од 50 богослужбених књига насталих у времену од XIII до XVIII века. Свакако би требало истакнути један од најстаријих српских средњевековних рукописа – Микропољско четворојеванђеље, Требник са илуминацијама, Зборник богословских текстова и друге. Кроз своју дугу прошлост овај манастир је био и преписивачки центар. Овоме свакако треба прибројити и патерик из 1346. назван „бугарски“ на чијим корицама пише: „Сија Књига манастира Вилендара“. У манастирској цркви се чувају честице неколицине светитељских моштију као што су св. Трифуна, св. Николе, св. Антипе, св. Харалампија, св. Власија и других.

Бројна су имена српских великана који су посећивали манастир Крку или били у чврстој вези с њим. Уз Доситеја Обрадовића и Герасима Зелића били су то Симо Матавуљ, Никола Тесла, Мирко Королија, Милош Црњански, Владан Десница и други. При самом крају 20. вијека у манастиру је радила и ликовна колонија, где су свој стваралачки траг оставили бројни српски уметници.

У току последњег рата 1991. – 1995. тј. одмах иза њега, манастир је похаран, али не битније, јер су га хрватске власти заштитиле од вандализма. Био је запустио од 1995. до 1998. године. Богословија која је постојала при њему од 1964. премештена је наприе на Дивчибаре, а потом у Србиње, некадашњу Фочу. Обновљена је настојањем епископа Далматинског Фотија 2001. године.

Иначе у запустели манастир Крку крајем 1998. најпре је дошао млади монах Герасим, пострижник овог манастира,а потом и отац Доситеј као и отац Михаило. Са њима је манастир пропојао и постао опет као што је био кроз векове био, духовно средиште православних Далматинаца.


Напиши коментар