Смртно коло комитско


Српске комите били су у непрекидним борбама са турским јединицама

Одела влажног, натопљеног росом у провидној јутарњој магли, седам четника пробуђених свитањем лено је протезало уморне удове. Сваку ноћ су на другоме планинском врху преноћиште тражили.

Потере дигнуте још од Челопечке битке непрекидно су кроз шуме пролазиле. Сам са четом у Пчињи, млади војвода Петко Илић увек им је вешто измицао. Склонио се сада у шуму козјачку више Светог Оца Прохора, задовољан што је јуче и прекјуче и сваког дана од како је Саватије оставио да чету води, срећно избегао аскерима. 

Лежао је пробуђен са рукама под главом и гледао у влажно лишће, дрхтаво и светло на раном сунцу и један мали комад неба који су широке гране уоквириле. Одједном га је тргао тихи писак као песма тетреба. Скочио је и шест његових другова стајало је већ спремно са оружјем. Стражар је са ивице пропланка јављао птичијим гласом опасност која се ближила. Од манастира се дуга војничка поворка пењала.

Један за другим, блиски, без речи, похитали су четници ка Буковљанској шуми да прегазе Пчињу и да се широке, непровиходне старачне горе дохвате. Њихов хитри ход је пушчани вихор зауставио. И са те стране аскери су долазили вичући и пуцајући.

Млади Војвода Петко Илић: Последња реч била му је – освета

Збуњени, али безумно храбри пошли су натраг. На месту где сучас раније лежали спазили су војнике, који су пажљиво у круг обилазили и загледали изломљене гране и траву угажену.

Петко је одлучно повео другове ка високом каменитом врху који је још слободан остао.

Распоредио је млади војвода седам другова за стене умивене јутарњом кишом и погледао замишљен пролетње сунце које је изнад шуме излазило. Цео дан неизвесности, борбе, близине смрти и безумног надања, дан 30 априла био је пред њима.

Нестрпљиве комите дочекивале су већ прве аскере, који су се неопрезно појављивали иза дрвећа, пљуском усијаног челика.

Грмљава на планинском врху под ведрим небом испуњавала је немиром и тешком слутњом сва срца у Пчињи.

Када се за тренутак одјек барута утишао, као кликтање орла разносио се над врховима дрвећа кроз свежи зрак глас Петков који се ругао пркосно султану и Турцима, веселио четнике и певао. Сва је планина његовим гласом одјекивала.

По подне осушено жеђу његово грло је умукло. На стенама није било више влаге да је попију, у торбама није било хлеба. Четници су између два хитца гризли комадић воска који су заједно са бомбама носили.

И пушке су се све ређе јављале. Забринуто су другови Петкови тражили последнје метке по реденицима и тарачугама. Када се сумрак већ приближио, над врхом брега завладала је тишина. Само су још залутала зрна ударајући о стене прштала. Ни једног куршума Петкова дружина није више имала.

Охрабрени, пузећи између дрвећа и камења, аскери су се врху брега примицали. Заклоњени иза дебелих стабала, позивали су комите на предају.

Прва вечерња звезда заблистала је на небу. Још једна за њом обасјала је врх брега и полетела ка шуми. Четници су бацили прву бомбу. Пламен је осветлио сенке и гвожђе је у дивљем вриску кидало стабла и тела. Пред страшним комитским жариштем узмакли су аскери.

Петко је погледао своје другове. Сви су ту били око њега, блиски, свих седам: Манасија Николић, Ђоша Беља-новче, Коце Јанковић, Михајло из Кошине, Божин из Отљана, Анђел из Четираца, сви бледи и одлучни, сви потамнели од земље и барута, сви млади. Ни један није имао више од двадесет година. Денко Кумановче, најмлађи, још није напунио ни осамнаест.

Петко Илић „Нагорички“ рођен је у Старом Нагоричану код Куманова око 1885. Петко Илић је ушао у српску четничку организацију као четник још 1903. У зиму 1904. је кренуо ка Поречу под командом војводе Велка Мандарчева. Мандарчев, будући да је био из Скопске Црне Горе, покушао је да 1902. на рачун ВМРО-а поведе чету у свој завичај међутим, због националне отпорности овог краја у томе није успео. Захваљујући непознавању прошлости Мандарчева, Српски комитет му је поверио чету коју је он заједно са Боби Сојичевим војводом ВМРО-а разоружао и ликвидирао. Петко Илић је поштеђен као најмлађи и послат у Бугарску на национaлну индоктринацију. Из Бугарске је успео да побегне и стигне у Врање, где се у јесен 1905. уписао у чету војводе Анђела Ђорђевића. Ни ова чета није имала среће; убрзо по преласку границе, чета је опкољена од стране турске војске. Чета је давала очајнички отпор док нису остала само Петко, два четника и једна бомба. Четничка парола слобода или смрт се потврдила још једном. Четници су активирали бомбу, загрливши се над њоме. Турци лешеве нису односили, што је спасило Петка кога је детонација одбацила, али не и знатно ранила.Након Младотурске револуције, четници су се предали у Скопљу. Петко је Турцима представљен као шеф горског штаба што никада није био, али је његова слава одбацивала сваку сумњу. Његов ниски раст и младост запањили су Турке, који нису веровали да је тај ниски младић Кузун (јагње) комита, чувени војвода Петко. Петко је 1910. поново отпочео четовање, будући да су младотурци наставили са праксом притискања хришћана.Тражио је да буде сахрањен у Србији, на граници, како би могао да посматра чете при пролазу. Сахрањен је у Манастиру Свети Пантелејмон, у селу Лепчинцу (насељено место града Врања у Пчињском округу).

Дуго је он молио проту Ташка, кога је увек возио фијакером од вароши до станице када је из Куманова за Скопље ишао:

А, бре, господин прото, прати ме у чета.

Када су му се прота и учитељ Шарпланинац на то смејали, он је скоро кроз сузе говорио:

Море, бре, пратите ме, па ће видите кој сам.

Нека га ђаво носи, рекао је једног дана прота, нерасположен и узнемирен блиском смрћу и претњама егзархијским. Нека иде.

Денко је отишао у чету решен да реч одржи. Сада је дошао тренутак да покаже ко је. Последнју бомбу он је у рукама држао.

Петко је погледао другове. Срео је у њиховим очима исту дивљу одлучност, неустрашиву решеност као код богова. Разумели су се погледом. Силним ударцима о стене на комађе су поломили оружје. Само је Петко скривао о појасу револвер који му је Саватије поклонио.

Војвода Петко Илић (седи)

Кратка тишина покрила је врх и уплашене Турке. Брзо су прилазили четници један другоме и љубили се. Примакли су се блиско у круг и попадали на колена. Сваки је руке другу на рамена ставио. У средини је клечао мали Денко, фијакериста из Куманова, и ударао у кресиво.

Судбоносни фијук запаљеног фитиља прострујио је кроз сва устрептала срца младићска. Још су се једном брзо, кроз последњи осмех погледали. Само су се руке јаче упиле у другарска рамена и страшан тресак, пламен и дим разнео самртно коло комитско.

Када је отворио очи Петко је видео још увек пламени застор између себе и потамнелог неба. Одело, руке и лице било му је топло и влажно. Више његове главе једна бела жила је као пуж дрхтала. Лежао је у сред самртног вира од људских тела, без облика. Чинило му се да чује јечање крај себе. Подигао се тешко ослањајући се на руке које су клизале. Видео је у сумраку светле очи Божинове и чуо је речи:

Утепај ме, Петко, Турците жив да не ме фатат.

У Божиновој торби нашао је Петко два револверска метка. Погледао је још једном друга и разумео је неизбежну молбу његову. Још само су њих двојица остали. Спустио је своје изгореле, крваве усне на његово чело. Прислонио је цев на место руменог пољупца.

Носећи одјек смртног хитца као последнји опроштај, вукао се Петко сада потпуно сам у сред смрти, ка ивици стрме литице која се ка Пчињи спуштала.

Нагнут над понором, испалио је последнје зрно у стомак. Дубина је повукла снажно крваво тело себи.

Ноћ је пала над Козјаком, над реком и над мрачним шумама.

Аутор: Станислав Краков, одломак из књиге „Пламен четништва“ (1930.год.), прича под именом Смртно коло четничко, која опицује погибју војводе Петка Илића

Реч о аутору, Станиславу Кракову; Станислав Краков (1895 — 1968) је био српски књижевник и филмски редитељ. Рођен је у Крагујевцу од оца др Сигисмунда, лекара пољског порекла и мајке Персиде, унуке Николе Станојевића кнеза из Зеока, синовца кнеза Станоја Михаиловића који је убијен у сечи кнезова.

Пошто није могао бити примљен у редовну војску са непуних седамнаест година се пријављује као добровољац у четнички одред Војводе Вука. У току балканских и Првог светског рата седамнаест пута рањаван. Одликован 18. пута. После рата од 1919. до 1931. објављивао је прозне текстове у готово свим листовима и часописима. Написао је: романе, „Кроз буру“, (1921) „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени пјеро“. Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“. Станислав је редитељ филмског дела „За част отаџбине“ које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Био је уредник Политике, главни уредник часописа „Време“ и директор радио Београда 1940-1941. год. Током Другог светског рата подржао генерала Милана Недића који му је био ујак те је остатак живота провео у изгнанству. Умро у Швајцарској.


Напиши коментар