Мишковић као компензација

Ћути, „да се Власи не досете“

Ухапшен Мирослав Мишковић! Србију оштетио за скоро 3 милијарде динара! Његово богатство се процењује на скоро 2 милијарде евра! Луксузни живот, бројне виле, принцип “авиони, камиони”!

То су само неки од наслова којима нас последњих дана бомбардује српска штампа. Просто се утркују ко ће а објави сочније детаље, гађају се цифрама као грудвама, сад сви све знају и износе податке у јавности, а до јуче су били глупи у друштву и нису ништа знали.

Нешто што свакако упада у очи је да они који данас на дугачко и на широко пишу о империји Мишковића, о томе да је крао и томе колико је покрао народ и државу, да се бахатио на разне начине до јуче о томе нису писали ни реч. Мишковић је био забрањена тема. Иако је обичан свет – грађани ове напаћене земље, и те како уочавао да неке ствари једноставно нису нормалне и реално изводљиве ако си поштен, Мишковић је био један од “белих медведа”. Он је све могао поштеним радом.

Сада, захваљујући борби против криминала, корупције, почело је да се одмотава клупко. Нема заштићених, нема привилегованих. Сви који су се огрешили о закон одговараће! Тако бар тврде они који су воле да кажу да су одговорни и заслужни што је корупција у Србији почела да доживљава поразе.

Да ли је заиста тако? Не знам, и нећу се бавити овде кривицом приведених. Написаћу оно што ми се мота по глави од тренутка кад су Мишковићи и екипа приведени.
Пре доста година, била сам клинка, чула сам за неку успешну српску породицу која живи и ради у Пећи. Не сећам се детаља, али је поента да су доста дуго објављивани хвалоспеви о њима. Како је време пролазило од породичне фирме израсли су у империју “Браћа Карић”. Били су једна од најуспешнијих српских породица. Наравно, сходно “правилима игре” прилепили су се уз владајућу гарнитуру и самим тим добили одређене привилегије. Врло брзо смо добили БК Телевизију, БК универзитет и свашта нешто са знаком БК.

Онда је дошао 5. октобар, и кад су многи мислили да ће империја пасти јер су се Карићи често налазили на мети критика оних који су “демократски ослободили неуке Србе” то се, ипак, није догодило. Браћа Карић су и у очима оних који су дошли постали друштвено корисни, а све приче и критике на њихов рачун су заборављене. Онда је дошао и 31. март, дан хапшења Слободана Милошевића, а ја нећу заборавити да је управо БК Телевизија била најагилнија око преноса тог догађаја. Све време у углу екрана је стајало “Финални чин” или нешто слично, што је, ваљда, требало да да додатну драматичност свему. То је негде учврстило њихове позиције и били су мирни још неко време.

А онда, како свака љубав нема гаранције и ова је нагло прекинута. Без икакве најаве Карићи су опет постали неподобни. Неки кажу да је разлог Покрет Снага Србије, нескривене политичке аспирације Богољуба Карића, други кажу да више није хтео да власти плаћа рекет, трећи да је коначно пао због свега што је радио Србији и Србима. Како год да окренете све је то смешно и тужно јер ако је пао због корупције, прања новца, нечега што је радио у време Милошевића, шта су чекали тих пар година од “револуције” до покретања хајке? Да опере још мало новца, додатно покраде? Да удели и њима нешто?

Мени је још тих година деловало да је он само жртвени јарац, неко киме ће се бавити јавност, обичан свет. Неко кога ће оптужити за све најгоре. Да умире оне који упозоравају на сумњиво богаћење појединаца.

Следећи кога ћу споменути у овој причи, иако вероватно није ни мало паметно “узимати га у уста”, је Дарко Шарић. Кад је објављено да је он првоптужени за шверц 2,2 тоне кокаина и да је управо он балкански нарко бос, и кад је кренула кампања о њему као негативцу, оно што је мени упало у очи је то шта све Шарић поседује. Не, не камиони, авиони, виле, јахте и слично. Говорим о ономе што је човек купио, а некад је било државно. До пред крај 2009. за Шарића су знали породица и непосредни сарадници, од 2009. за њега зна свако ко иоле прати дешавања у Србији. Подаци које су тад медији објавили су били научнофантастични, бар за мене. Човек је годишње од трговине наркотицима, али и цигаретама и свим и свачим, зарађивао невероватне своте новца, оне од којих вам се заврти у глави. Само од легалне продаје “Штампе” немачкој компанији ВАЦ зарадио је 30 милиона евра. Већ са непуних 40 година поседовао је хотеле, ноћне клубове, компаније разних профила, а богатство се мерило милијардама евра! Гомилу компанија, хотела је приватизовао, некада су били државни. Оно што мени никако није ишло у главу ни тад, а искрено ни сад, је да је он то све успео да уради, а да га нико не пита најједноставније питање:

– Јел’ синовац, одакле теби новци за све то?

Нико ни реч. А онда, кад је у Уругвају проваљена шема за шверц, одједном се све сазнало. И ко је, и шта ради, и шта све има, и одакле му. И онда се сви они заједно, власт и новинари, питају: Како? Као да су пали са Марса. Као да се милијарде зараде преко ноћи, у два дана. Здрав разум каже да ако је истина то што причају то за шта оптужују Шарића, онда је немогуће да је све то одрадио и зарадио, а да власт није знала. По томе поново долазимо до тога да док је њима одговарало гледали су на другу страну. А онда им је требао неко киме ће се бавити јавност и у први план је испливао Шарић.

Сада је ту Мишковић, и њиме се српска јавност бави већ дуже време. Данима се по новинама нагађало да ли ће га ухапсити, какве ће бити оптужбе, колико је украо, од кога је све крао, ко из бивше и садашње власти има комбинације са њим??? И опет скоро па “ексклузивно” сазнајемо шта све има, колико је “тежак” и слично. Као да то и раније није било познато. Како сада у светлу ових најновијих дешавања смешно делују и приче о Карићу, као “тати” свих српских тајкуна, и сва она уверавања бивше власти да су Србију ослободили корупције, да овде више нема привилегованих, да се хапсе они који крше закон. По тој логици испада да је Мишковић све што има створио јуче тј. од маја кад су били избори до сад.

Кад се ствари погледају из мало другачијег угла долазимо до тога да свака власт има “свог тајкуна” са којим има сјајну сарадњу до тренутка кад не процени да је време да постане “чиста” и онда почне да га хапси у борби против корупције – за пример. Неког “свог криминалца” кога вероватно рекетира и сарађује са њим све док се не јави потреба за “чистоћом” па он постане доказ да је борба против организованог криминала у пуном јеку. А суштински, нико ништа не ради. Глумци се мењају, сценарио је исти.

Јариње, по српским политичарима „прелаз који није прелаз“



И по неписаном правилу кад је нека велика халабука по медијима то је начин да они који одлучују ураде нешто на “мала врата”. Тај “српски рецепт” се поново примењује јер је баш у јеку свега што се дешава око “прелаза који нису граница” ухапшен Мишковић. Хтео то или не човек се запита да ли је Мишковић нека врста компензације за испуњавање кључног услова – признања малигне творевине… Власт је ухапсила тајкуна и народ неће ни приметити да је продала Косово и Метохију.

Јуче прочитах коментар који бих потписала и којим ћу завршити овај текст:
И док се Србија бави Мишковићем он има 48 сати да изабере наногицу ког произвођача ће носити у наредном периоду. И док се Србија бави Мишковићем остаће без трећине територије.

Извор: Ивин Свет

Напиши коментар