Част и образ (Ко се једном одрекне себе заувек је изгубљен)


Не прихватам да ћутке трпим омаловажавања, мењање историје, лепљење етикета разних.

Недавно сам писала о мојим разлозима зашто не падам у транс кад ми неко спомене Европску унију, а у више наврата сам помињала да не могу да скапирам људе који се свим силама труде да попљују свој народ. У наредним редовима још мало о њима.Не знам да ли су толико глупи, ограничени да не схватају да тиме што пљују по Србији и Србима пљују и себе, или им то у ствари није битно? Да ли заиста верују да ће их неко некад негде ценити ако добро обаве посао – оцрне земљу и народ коме припадају? Зар не схватају да такве нико не воли?


За почетак, да говоримо о онима који су на платном списку. Таквих у нашој земљи, нажалост, има много. Чак превише с обзиром на величину Србије и бројност популације.
Ако си спреман да зарад ситниша продаш, издаш народ из кога потичеш, да за неке услуге и привилегије пљујеш по ономе што представља историју и традицију земље која ти је Отаџбина, шаљеш лош сигнал онима којима служиш. За њих су такви људи само потрошна роба, неко кога ће искористити за одређену ствар, а онда, кад буду одрадили оно због чега су доведени замениће их. На овај или онај начин – читај милом или силом. Таквих је случајева било и увек ће бити. Нико не воли оне који се продају за кикирики јер се њима не може веровати. Продали су се једном, продаће се увек. Такви су верни само свом конту у банци. Ко га допуњује њему пружају услуге.Ништа бољи нису ни они који на добровољној бази пљују по себи и својима. Такорећи волонтерски. То су они којима је све што је туђе боље, квалитетније, вредније. Они који користе сваку прилику да критикују своје. Али да одмах разјаснимо, не критику са правим аргументима, они критикују ради критике. Сваки повод је добар да попљују, а кад их питаш за конкретне ствари ретко ко уме да образложи. Таквима ништа што има предзнак српски, национално није добро. За њих је трава увек зеленија преко плота. Не зато што је то заиста тако, већ само зато што је комшијска. Одакле сад потреба за овим?

Ништа ново нисам рекла, знам, али просто сам морала да ставим на папир јер ми се данас то мотало по глави. Синоћ сам пред спавање имала прилике да мало пратим размишљања разних људи. Што слушала, што читала. И опет ми се појавио онај велики знак питања изнад главе јер неке ствари очигледно не могу да скапирам. Како такви људи могу да себе гледају у огледалу?
Да се разумемо, ја волим Србију и поносна сам што припадам овом народу, али сам и те како свесна наших мана и увек ћу критиковати оно што не ваља. Као што и иначе радим. Али никад, понављам НИКАД то нећу радити на начин да омаловажавам народ коме припадам, да негирам историју и традицију, да пљујем друге да бих себе издигла. Ваљда је то ствар кућног васпитања, а ја се надам и мозга.
Не слажем се да зато што је ситуација сада таква, да су Срби главни негативци, треба да прихватим све казне које падну на памет некима тамо који су себи дали за право да одлучују. Не прихватам да ћутке трпим омаловажавања, мењање историје, лепљење етикета разних. То што су они сада јачи не значи да треба да играм улогу коју су ми доделили. Ако они кажу да сам лоша не значи да морам да погнем главу и понизно чекам казну. Не значи да треба да будем сервилна и да удовољавам сваком њиховом хиру тако што ћу ићи против свега у шта верујем, против свог васпитања, својих моралних начела. Ја, просто, нисам таква. И не пада ми на памет да се мењам само зато што неко тамо каже да треба да се променим, а да ми при томе не да ниједан конкретан аргумент у корист те промене.

Мишљења сам да онај ко се једном одрекне себе заувек је изгубљен и никад се не може вратити на прави пут. Једном кад се одрекнеш своје слободе, свог права на избор, свог мишљења само зато што је то у датом тренутку лакши пут, одрекао си се права да о себи причаш као о човеку. Постајеш роб, добровољно. У очима оних који су и у тешким временима остали доследни себи ти више никада нећеш имати поштовање.

Потичем из скромне породице, некад је то била такозвана средња класа. Мама и тата нису могли да ми обезбеде велике новце, авионе-камионе, али су ми дали нешто много вредније. Васпитали су ме тако да знам разлику између добра и зла, научили ме да мислим својом главом и да верујем својим проценама, својим изборима. Научили су ме да никад не нападам прва, али и да никад не окрећем други образ ако ме је неко повредио. Да увек чувам себе и своје, да никад не дозволим да ме газе. И, што је најважније, усадили су ми морална начела по којима живим. Научили су ме да се све може купити и продати, све се може испрљати и опрати само част и образ не. То је једино што никад не можеш вратити на старо. То је оно што не смеш да изгубиш.

И управо то, част и образ су највеће богатство које су ми мама и тата дали и радим све да једног дана и ја такав дар могу да оставим онима који долазе после мене. Да тај дар буде неукаљан, онакав какав су га мени моји родитељи дали. Питам се шта ће “јунаци” са почетка приче имати да оставе у наслеђе…

Извор: Ивин Свет


Напиши коментар