Данашња Србија потекла с места на коме се сада налази Нови Пазар


Данашња Србија потекла с места на коме се сада налази Нови Пазар

Разни писани документи указују да је престоница прве српске државе био Стари Рас. Међутим, већ вековима уназад у Србији нема ни једног јединог места које се тако зове и које би подупрло тврдњу из писаних документа. Зато су крајем шездесетих година прошлог века научници Филозофског факултета у Београду почела да трага за местом где се налазио Стари Рас.

Након четрдесет година рада обнародовано је да је данашња Србија потекла с места на коме се сада налази Нови Пазар. Тим важним истраживањем руководила је Јованка Калић, професорка Филозофског факултета и академик Српске академије наука и уметности. Испричала нам је причу која следи.

Почела је од писаних сведочења о Старом Расу. Издвајамо примере у којима се овим именом назива тврђава, област и епископија. „Најстарије вести о Расу сачували су грчки писани извори. Писац из 6. века, Прокопије из Цезареје, поменуо је међу тврђавама које је обновио цар Јустинијан Први ( 527–565) тврђаву Арсу.

Римска тврђава у данашњем Новом пазару звала се Арса. Ако је неко од читалаца посумњао да је Арса исто што и Раса, ево доказа: према правилу старословенског језика које се зове метатеза ликвида, сугласници Р и Л мењају места са вокалима, што у овом случају значи да је слог „ар” постао „ра”. Ето, тако је настао назив Раса. Следећи пут назив Раса наведен је опет у грчком тексту, у чувеном делу „Спис о народима” византијског цара Константина Порфирогенита из 10. века, али сад као назив за област. Јованка Калић објашњава да се „обласно име Раса ту јавља у опису српско-бугарског рата у 9. веку. Синови српског кнеза Мутимира, наводи Порфирогенит, допратили су поражене бугарске заробљенике ’до границе до Расе’. У том тренутку Раса је била погранична област између српске и бугарске државе, а под врховном влашћу Византијског царства.”

Археолошко налазиште старог града Раса, првог града Прве српске државе. Налази се у близини Новог Пазара. Због недостатка средстава, није могуће уређење тог локалитета.

Трећи писани траг тиче се имена епископије, а налази се у документима византијске цркве. У хрисовуљи цара Василија Другог из 1020. године помиње се Рашка епископија као једна од епархија грчке Охридске архиепископије. Срби су византијску Расу освојили крајем 11. века у доба жупана Вукана.

Петрова црква

Јованка Калић подсећа да је тачно место српске престонице у 12. и 13. веку описао Немањин син, Стефан, потоњи Првовенчани, краљ Срба, у биографији свога оца, у „Житију Симеона Немање”. Наиме, Стефан Првовенчани наводи да је Немања крштен по православном обреду „усред српске земље” у „столном месту” у храму Св. Апостола Петра и Павла. То је данас истоимена црква, у народу познатија као Петрова црква код Новог Пазара. Према томе, данашња Петрова црква је први поуздани чинилац за одређивање места престоног Раса.

У њој се вековима налазила катедра рашких епископа. Као споменик изузетне вредности црква је увршћена, заједно са манастиром Сопоћани, у Листу светске културне баштине Унеска 1979. године. У тој цркви се налазио престо Стефана Немање. У хришћанском поимању света, посебно у монархијском систему власти који се развио у средњовековној Европи, престо је изузетно важна установа друштва, симбол државе и духовне власти. У свакој земљи посебно су поштована крунидбена места владара, а цркве у којима су владари крунисани уживали су велики углед. То су темељна начела европске цивилизације, важне тачке културне топографије једне земље. Тако је било и у Србији.

Заједно с Манастиром Сопоћани, Петрова црква, као споменик изузетне вредности, 1979. године увршћен је у Листу светске баштине Унеска.

Осим управо наведеног, столно место Немањића а данашња Петрова црква, била је средиште догађања и још многих других битних тренутака по историју Србије. У Расу, код Петрове цркве, 1196. године одржан је државни сабор на коме је Немања објавио да напушта власт, а да престо препушта сину Стефану. Немања је „уставши са престола свога” узвео сина на тај престо. Тако је Стефан, уз благослов свог оца и рашког епископа, проглашен за великог жупана и владара „све српске земље”, а данашња Петрова црква је постала прва крунидбена црква Србије. Овај догађај детаљно је описан у Немањиним житијима која су писали његови синови Стефан и Сава, и писци Доментијан и Теодосије.

Затим је, 1217. године, у тој истој цркви Стефан Немањић стекао краљевску круну коју му је упутио папа Хонорије Трећи. Тим крунисањем у престоном Расу Србија постаје краљевина. Већ је било устаљено пракса да папа појединим владарима европских држава додељује знаке краљевског достојанства. Тиме владар ступа у породицу краљева, у заједницу признатих владара”, објашњава Јованка Калић и додаје да се у историјским изворима од тада јављају два назива за српску државу: Краљевина Рашка и Краљевина Србија. Српски владари су, нарочито у међународним односима са Западом, користили оба назива, већ према приликама времена и потребама тренутка.
Важност овог догађаја била је изузетна. О томе преписујемо из приступне беседе Јованке Калић, поводом именовања за академика:

Крунисање Стефана Првовенчаног у Расу 1217. године допринело је ширењу појма Краљевина Рашка. То крунисање по западноевропском обрасцу је увело српску државу у круг европских признатих монархија. Србија више није византијска вазална кнежевина, него равноправни члан европске ’породице краљева’. Српски владар је ’брат’ а не противник у писму које је немачки цар Карло Четврти Луксембуршки упутио цару Стефану Душану, ’краљу Рашке’ 1355. године. Крунисање Стефана Првовенчаног у Петровој цркви у ствари је међународно признање српске државе. Тиме реч Рашка добија још једно ново значење. Рашка постаје име не само државе, него се тиме исказује и статус државе – краљевине. Зато Србе на Западу често називају Расијанима, Рашанима, Рацима и слично. Они су поданици Рашке краљевине. Поред тога, упоредо постоји назив Србија, Краљевина Србија у латинским и свим другим изворима.

Немањина чесма

„Изнад Петрове цркве”, прича даље Јованка Калић, „на брду које и данас влада околним подручјем, изградио је Немања своју прву владарску задужбину, манастир Св. Ђорђа. Заветни манастир Св. Ђорђа је од самог оснивања уживао изузетан углед. У ’Студеничком типику’ Сава Немањић је одредио да старешина тог манастира има предност над другим игуманима, наведен је на првом месту, а нешто касније убрајан је у краљевске манастире.” Затим, такође недалеко од Петрове цркве, „налазила су се пространа крунска добра Немањића. У сливу Дежевске реке, која се код Петрове цркве улива у реку Рашку, наилази се на остатке средњовековних насеља која су припадала комплексу владарских дворова. ’Двори Немањића’ се помињу у Дежеву и околним местима.

На брду које и данас влада околним подручјем, изградио је Немања своју прву владарску задужбину, манастир Св. Ђорђа. Заветни манастир Св. Ђорђа је од самог оснивања уживао изузетан углед

Драгоцено сведочанство оставио о њима је дубровачки трговац Никола Бошковић, отац чувеног математичара Руђера Бошковића. Он је у другој половини 17. века дуго живео у Новом Пазару и трговао. Распитивао се о српским старинама, обилазио их и памтио. Пред крај живота забележена су његова сећања о споменицима у Рашкој. Међу њима наводе се манастир Ђурђеви ступови и место Дежево у којем су ’становали’ Немањићи. Преданим истраживањем током низа година научници Филозофског факултета, на локалитету ’Немањина чесма’, открили су стару дворску цркву особене архитектуре са остацима фресака и мноштвом података о средњовековној култури.”

У том крају родио се 1175. године Растко Немањић. Ту је провео детињство и рану младост. Јованка Калић подсећа да народно предање и данас везује Растка за место Мишчиће које је у средњем веку било заселак Дежева, и каже да су током истраживања које је предводила, „на локалитету ’Брест’ у том селу, поред пута Нови Пазар-Дежево, откривени остаци цркве која је могла да припада двору Саве Немањића.”

Велика варош

Стари Рас (XII век)

Успостављањем Српске православне цркве 1219. године настало је ново архијерејско средиште у манастиру Жича, а значај Петрове цркве је почео да опада. Откако је Стефан Првовенчани око 1224. године другом Жичком повељом одредио да се сви будући српски краљеви крунишу у цркви манастира Жича, Петрова црква губи крунидбену улогу.   Међутим, без обзира на ту промену, Рашка епископија и после тога задржава велики углед и високо друго место у правним споменицима средњег века.

Градско насеље Старог Раса развија се према политичким и привредним условима српског друштва и државе”, каже Јованка Калић. „Када су Турци у 15. веку освојили већи део српских земаља затекли су, како је записано у ’Сумарном попису Босанског санџака’ из 1468–1469. године, ’шехер Рас’, што значи велику варош. Турци су одмах преименовали њено српско име Рас у Нови Пазар. Према поменутом турском тефтеру варош Рас је додељена извесном Махмуд-бегу са укупним приходима од 45.117 акчи уз право да убира све тржне таксе и друге глобе у граду.

Поводом прославе осам стотина година од одржавања сабора у Расу, 1996. године, Српска академија наука и уметности одржала је Међународни научни скуп у Београду и Новом Пазару и том приликом је на Петровој цркви откривена спомен-плоча са текстом који подсећа на тај догађај. Других обележја да је на тлу данашњег Новог Пазара било прво државно и духовно средиште Србије – нема.


Напиши коментар