Доста повлачења, време је за српску офанзиву!

Коме Србија може бити преча него нама?

Без обзира на пропуштено време и погрешну политику, која је нарочито била вођена од 2008. године, време је да Србија коначно пређе у офанзиву и спречи неповољан развој догађаја, а то је могуће само редефинисањем укупне политике према великим силама и земљама у окружењу, а у циљу заштите сопствених државних и националних интереса. Таква нова политика подразумевала би: очување суверености над целокупном државном територијом Србије, укључујући Косово и Метохију, југ Србије, Рашко-полимску област и све остале српске земље које странци из сопствених интереса могу дестабилизовати и од њих правити политичке факторе, реформу политичког и правног система, обнову војске, сузбијање корупције, оживљавање привреде и изградњу новог културног обрасца на темељима најсветлијих културних достигнућа из времена Краљевине Србије.

Да би се све ово постигло мора се одмах напустити политика евроатлантских интеграција (посебно политика по сваку цену) пошто је она узрочник катастрофалне ситуације у којој се Србија нашла. Са Бриселом се може имати уговор о привилегованом партнерству, и то је максимум докле Србија може ићи; такође, могуће је и са државама чланицама Европске Уније потписивати билатералне уговоре о сарадњи који ће у наредном периоду сигурно добијати на значају услед јачања национализма и протекционизма услед економске и политичке кризе у Европи; са САД (а то значи и са НАТО пактом) Србија мора сарађивати хладно и трезвено, по принципу „колико пара, толико музике“, без позивања на пријатељство и савезништво из два светска рата, таман толико да се избегне било какав амерички гнев који би се могао опет обрушити на Србе; то истовремено значи да Србија треба остати у аранжману „Партнерство за мир“, али и не улазити у чланство НАТО, док би лагано и без велике буке почела гледати и према евроазијским одбрамбеним алтернативама, упоредо са слабљењем војне и финансијске моћи Брисела и Вашингтона.

Најважније је успоставити озбиљне и дугорочне односе партнерства и сарадње са државама које су изразиле спремност да подрже Србију у напорима да очува свој суверенитет и територијални интегритет. На глобалном плану то су Русија, Кина и Бразил, земље у успону, које су и саме показале да рачунају на Србију као на свог значајног политичког и економског партнера. Савезништво са овим државама је неопходно јер се само под њиховом заштитом Србија може еманциповати од западног протектората и успоставити равнотежу у својим односима са Бриселом и Вашингтоном. А у таквој ситуацији, када схвате да и иза Србије стоје сила и заштита, западне земље ће и те како показивати своје љупко, напудерисано лице према Србији. У супротном, без те заштите, Запад ће се према Србији односити као и до сада – искључиво као улични силеџија.

Ко су српски савезници?

Да је све ово могуће потврдио је и хладноратовски бард америчке спољне политике, неуморни велики стратег и играч „политичке партије шаха“ на глобалном плану „који увек побеђује“ – Збигњев Бжежински. У својој најновијој књизи „Стратешка визија. Америка и криза глобалне моћи“, Бжежински је нелагодно и депримирано констатовао да су САД и западна цивилизација на заласку својих моћи и да ће у блиској будућности нови политички и економски центар бити у Азији, међу којима ће Кина и Русија имати готово најважнију улогу.

На Балкану најважнији српски савезници јесу Република Српска, Грчка и Румунија. Само уз савезништо са овим државама Србија може обезбедити опстанак и остварити препород. Русија а вероватно и Кина сигурно би подржале такав савез, као и неке друге државе из Европске Уније које имају дугорочне планове са Русијом. Оно што је такође важно јесте чињеница да се сарадња са највећим српским непријатељима на Балкану мора прекинути или макар свести на минимум. То су већ традционално непријатељске државе, које су вазда гледале да нанесу што више штете Србији и српском народу: Хрватска и Албанија, којима треба додати и нелегалну арбанашку власт на Космету; после њих то су још Федерација Босне и Херцеговине и дукљанска Црна Гора. Осим тога, мора се пратити политика Словеније, Мађарске, Турске и Бугарске, пошто и ове државе могу својим потезима утицати на положај Србије и њене међународне односе.

Ово су неопходни предуслови за излазак Србије из дводеценијске дефанзиве у одлучну и снажну политичку и дипломатску офанзиву, како би обезбедила своје место под сунцем. И поред погрешне политике свих српских влада од петооктобарског пуча 2000. године до данас, и даље постоје могућности за озбиљно редефинисање српске националне политике, али како време одмиче и оне су све слабије. Уколико се ово не уради, велики су изгледи да ће „исфабриковани“ проблем „Новопазарског санџака“ као и други „исфорсирани“ проблеми у Србији, заменити проблем Косова и Метохије. И ако се то догоди, тада ће већ бити касно.

Аутор: Др Мирослав Свирчевић
Извор: Нови Стандард

Напиши коментар