Последњи воденичар у врањском крају


Муштерије му не мањкају, Новица у воденици. Фото: Новости

На двадесетак километара од Врања у планинском селу Секирје у пољаничком крају, точак на надалеко чувеној „Цокиној“ воденици и даље се окреће

На двадесетак километара од Врања у планинском селу Секирје у пољаничком крају, точак на надалеко чувеној „Цокиној“ воденици и даље се окреће. Иако је она накратко престала са радом, Новица Станковић (57) се вратио коренима и оживео млин које носи име по његовом претку Цоки.

Звук точка пратио ме је и у граду, одзвањао… Никада се не заборавља оно чиме те задоје родитељи – прича овај чувар породичне традиције дуге више од 150 година.

Цокина воденица словила је за најбољу у крају. Увек је најситније млела, па је хлеб испечен од таквог брашна, био најукуснији.

Новица је један је од многобројних становника Пољанице који су кренули у град за бољим и квалитетнијим животом. Кад је полазио, у његовом селу није било ни струје ни доброг пута. Сви су одлазили у град. Он је радио као транспортни радник у врањској трговини, али га је, каже, мирис брашна враћао у детињство.

Живео сам за викенде. Некада се код нас окупљао цео пољанички крај, а камен млео по читаву ноћ. Наплаћивали смо и у натури и у новцу, али нисмо затезали, платио је ко је кад имао. Ноћу би то било право посело, свако би донео шишу мученице, па би често тако дочекали зору – присећа се Новица. Иако је у Врању стекао породицу, Новица, је схвативши да ће транзиција да му упропасти фирму, 2005. године одлучио да да отказ и врати се у село. И није се покајао. Знање које му је отац пренео, исплатило се.

Муштерије му не мањкају, меље се пшеница, кукуруз, овас, раж. Посебно пред Божић, јер овде божићну чесницу од воденичког брашна зову „девојачка душа“.

Лепо је кад човек има посла, сада се свог млина не бих одрекао ни за шта на свету, надам се да и мој наследник неће дозволити да точак стане, грех је – каже Новица.

Извор: Вечерње Новости


Напиши коментар