Традиција: Српска народна ношња


Народна ношња из Шумадије
Народна ношња из Шумадије

Међу творевинама традиционалне културе српског народа – по улози у свакодневном животу и значењу етничког идентитета, као и по ликовним и естетским вредностима – једно од најзначајнијих места припада народним ношњама. Познате су махом на основу сачуваних одевних целина из 19. и првих десетина 20. века, које се одликују великом разноврсношћу облика и украса.

Та разноврсност и богатство заступљени су и у женским и у мушким ношњама. Сваку област карактерисала је посебна ношња. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко, него нарочито у мешовитим етничким срединама, и којој етничкој односно националној заједници припада. У свом историјском развоју разноврсне народне ношње, као самосвојне творевине, с многоструким значењима у животу народа, биле су изложене и многим утицајима. Стога су у њима, осим обележја времена у коме су рукотворене и ношене, садржани и други одевни елементи из протеклих времена.

Најчешћи делови народне ношње код Срба били су: прслук, гуњ, фермен, антерија, зубун, долактеник, тканица, чакшире, долама, дизлук, јечерма, џемадан, минтане, јелек, џубе, фистан, шалваре и опанци.

У великој разноврсности одевних облика, осим посебних облика ношњи од једне до друге сеоске средине, уочавају се и изразите разлике у одевању између градског и сеоског становништва. Грађанска одећа на већем делу српског етничког простора развијала се под турско-оријенталним, а доцније, као у градовима панонског поднебља и јадранског приморја, првенствено под европским утицајима. Грађанска ношња балканско-оријенталног стила, израђена од скупоцених тканина и са богатим златним и сребрним везом, била је висококвалитетне занатске израде. Сеоске ношње, напротив, све до почетка 20. века, и у материјалима и у обликовању, биле су претежно производ домаће кућне и сеоске радиности. Рукотвориле су их жене, с тим што су понеке делове радиле и сеоске занатлије. Искуство и традицију преносили су старији на млађе, с колена на колено.

Већ први поглед на разноврсне сеоске ношње открива одређене посебности у спајању функционалних, ликовних и естетских особина одеће на ширим просторима. Исти или сличан начин привређивања, условљен географском средином, затим историјски, друштвени и културни развој утицали су на стварање одређених одевних садржаја у оквиру већих културно-географских подручја, као што су динарско, приморско, централнобалканско и панонско. У сваком подручју с обзиром на материјал за израду и украшавање одеће који је средина пружала, затим на кројне облике и начин украшавања, као и на одевну традицију и културне слојеве, карактеристичан је основни тип ношње, који се јавља у многим одевним и украсним варијантама.

Ношња из Лике

Ношње динарског планинског подручја захватају пределе Српске крајине – Кордун, Лику и северну Далмацију, затим велики део Босне и Херцеговине, континенталне пределе Црне Горе и југозападне крајеве Србије. Утом пространом планинском подручју сточарство, односно овчарство, било је основна грана привређивања, коме је био прилагођен читав начин живљења. Народне ношње биле су претежно израђене од вуне. После ткања вунена домаћа тканина ношена је у специјалне ступе, „ваљавице“, којих је некада било много на мањим рекама. Та дорађена тканина, тј. сукно, у неким крајевима била је природно беле и смеђе боје, а у другим пределима бојена је у црну, тамномодру, или црвену боју. Поред многих делова одеће од домаћих вунених тканина и сукна, у чијој се строгој форми назиру трагови старобалканске али и турско-оријенталне одевне културе, основу и женске и мушке одеће чинила је конопљана или ланена кошуља у облику тунике с рукавима, обилно украшена вуненим везом.

У женској одећи су преко дугачке кошуље неизоставни делови били ткани вунени појас и прегача, складно компонованих мотива и боја. Од сукнених хаљетака најраширенији је био „зубун“, „садак“ или „корет“ – врста дугачког прслука, као и хаљина с рукавима, украшени везом и апликацијама чохе у боји. Главу девојке красила је црвена капа, преко које су удате жене полагале мараму прес ложену на разне начине. У мушкој ношњи карактеристичне су узане чакшире, а у неким регијама пространи „пеленгири“ са ширим ногавицама, веома стари делови ношње. Уз њих су ношени прслуци са равним и преклопљеним полама (гуњић, зубун, јечерма, џемадан) и краћи капути с рукавима (гуњ, гуња, копоран, аљина). Обавезан је био ткани појас разних боја, а на глави плитка црвена капа, око које је у многим крајевима зими омотаван вунени шал.

Шумадијска народна ношња

Украси, богато примењени на мушким, а особито на женским ношњама, одликују се изванредним скалдом орнамената и колорита. Изнијансираној складности умногоме је доприносила префињена обојеност грађе за тканине и украсе постигнута традиционалним поступком бојења биљним бојама. У орнаментици полихромног обилног веза и у апликацијама чохе и других украса, који прекривају готово све видљиве површине хаљетака, једнако и у ткању, преовлађују геометријски и геометризовани вегетабилни мотиви. У остваривању декоративних и естетских вредности вунене динарске одеће значајну улогу имао је разноврстан сребрни накит, који је још више појачава њену тешку и монументалну целокупну форму. Један од најистакнутијих облика биле су мушке „токе“ за груди, састављене из више сребрних плоча или пуцади, често позлаћених. Биле су симбол јунаштва и уз њих је ношено оружје висококвалитетне занатске израде, заденуто у преграде широког кожног појаса.

Женски Јелек

Женска одећа је – поред дугачке кошуље – неизоставно укључивала ткани вунени појас и прегачу, са лепо компонованим мотивима и бојама. Српске домаћице су носиле дугачке прслуке, као и хаљетке или хаљине – обавезно са дугим рукавима. Мушку ношњу су карактерисале узане панталоне – чакшире или, понегде, пространи пеленгири – панталоне са широким нешто краћим ногавицама. Тканица – ткани појас разних боја – био је обавезан и код српских домаћина. Сваки крај је имао свој карактеристичан крој јелека, који се разликовао по шарама, везу, облику, материјалу и осталим детаљима. Јелек, мушки и женски, носио се око груди, а обично је био од плиша, сукна или чоје, са разним везовима и украсима – гајтанима, који су указивали и на имућност породице.

Дубровачка ношња

Ношње приморског јадранског подручја у односу на велику распрострањеност динарских ношњи заузимају знатно мањи простор. Уско приобално подручје Црногорског приморја и Бококоторског залива развијало се у медитеранским привредним и културним условима, одржавајући сталне везе с планинским залеђем. Стога се у ношњама, поред медитеранских трагова и примеса грађанске европске одеће, сусрећу и елементи динарских ношњи планинског залеђа.

За израду одеће коришћена су домаћа платна од лана, конопље и памука, као и вунене тканине попут сукна и раше. Осим домаћих материјала, употребљавале су се, нарочито за свечану одећу, и тканине фабричке израде, као што су чоха, велур, брокат, свила. Поред скупоцених тканина, у време развијеног поморства, особито током 18. и 19. века, поморци су члановима својих породица доносили разне драгоцености и модне детаље – сунцобране, лепезе и др. Осим веза у боји и гајтанских нашивака, чести су били бели без и чипка суптилне израде. Златни и сребрни накит, производ чувених златарских радионица, употпуњавао је фину једноставност приморских ношњи, у чијем је визуелном изразу основних одевних предмета колорит био остварен у две-три основне боје, понекад и у вишебојној комбинацији.

У женској одећи карактеристична је горња хаљина у виду дугачке сукње, сложене у наборе, за коју је пришиван прслучић. Поједине варијанте разликовале су се у врсти и боји тканине, а аналогно томе и у називу. Преко кошуље са чипканим умецима и сукње – „сарже“, „раше“, „камижота“, опасиван је вунени или свилени појас, а с предње стране додавана је прегача. Од горњих хаљетака ношени су прслуци и капутићи. Глава је повезивана марамом, а понегде се носила и плитка капа. И у мушкој одећи капа је плићег обода, од чохе је, споља пресвучена свилом. Остали делови ношње су кошуља с украсним умецима, широке набране гаће, појас, прслук „јечерма“ и капут дугачких рукава. Значајан украс чине апликације гајтана, а око појаса кожни „ћемер“ с преградама, у који су затицане по две кубуре или леденице, израђене у домаћим пушкарским радионицама. У приморским оазама динарског руха запажа се прилагођавање одевних одлика планинског залеђа питомини приморског поднебља.

Ношње централнобалканског подручја, осим у јужним и средишњим деловима Србије, с комуникацијским језгром Моравске долине, распростиру се и у косовско-метохијској области и у пределима Рашке. На овом широком простору смењују се низијски и брдовити предели, а ношње представљају спој земљорадничких и сточарских елемената, с очуваним траговима грчке, старобалканске византијске, српске средњовековне и турско-оријенталне одевне културе.

Антерија је врста старинске хаљине дугачке до ногу, са дубоким изрезом на грудима и са са дугим, спреда отвореним рукавима. Изглед ове хаљине од струка наниже је звонастог облика. Израђивала се од разних материјала – памука, свиле, сомота и броката – а златни вез на свили или сомоту се сматрао раскошним. Мајстори који су производили антерије звали су се терзије.

У мноштву варијаната основног одевног типа, с нарочитом разноврсношћу у женском оделу, код мушкараца су били карактеристични сукнени бели а затим и смеђи хаљеци. Специфичан украс биле су апликације од црног или од тамно-модрог вуненог гајтана. У женским ношњама, с бројним особинама издужене визуелне форме, запажа се изузетно богатство облика, тканина, веза, апликација разних украса, као и употреба црвене боје у комбинацији с другим бојама, као и златним и сребрним нитима, доприносила је великој живописности овог текстила. Основни део одеће била је кошуља, право кројена, с веома богатим везом на рукавима, грудима и уз доњу ивицу. Вез је рађен вуненим, памучним и срменим концем на кудељној, ланеној или памучној основи. Други карактеристичан део одеће била је вунена или памучна сукња отворена целом дужином, која се од једног до другог краја разликовала по дужини, украсу, колориту и називу.

Тканица је била врста појаса која се добијала ткањем, обично од вуне, са разним украсима и детаљима у боји. У Црној Гори појас се називао «каница», а мушкарци су испод њега имали кожни појас силав, намењен ношењу оружја.

Народна ношња из Гњилана

Елегантне косовске једнобојне „бојче“ са суптилним везом, као и фина разнобојност „фута“, „бокча“ и „запрега“ из других крајева, с пругастим и ситно геометријским шарама добијеним ткањем, веома су складно пристајале уз белину извезених дугачких платнених кошуља. И сви други делови, а нарочито „зубун“ дугачак сукнени прслук с извезеним цветовима, по ликовној изражајности представљају изузетне домете народног рукотворења. Овим особинама треба додати и нарочиту опрему главе код жена, с додавањем уметака у косу и покривањем орнаментима и понеким кројним особинама, и у разноврсном накиту – наушницама, укошњацима, почелицама, нагрудњацима, прстењу, уочавају се одблесци српског средњовековног костима и накита.

Опанци

Опанци су лака сеоска обућа од коже. Везују се око стопала каишевима или опутом (тањим кожним тракама). Користе се широм Балканског полуострва у разним облицима, детаљима и бојама. Опанак је традиционална српска обућа и један од националних симбола.

Постоје пресни опанци, који се у кућној радиности израђују од неуштављене коже, као и грађени опанци, са ђоном од уштављене коже, лицем и врхом, који се производе у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије. Пресне опанке углавном је носило сточарско становништво у планинским пределима динарске и централнобалканске области. Средином XIX века град Ужице је био центар производње нарочитог типа опанака од полуштављене говеђе коже, тзв. црвенаша. Од тог доба обућари у Србији израђују грађене опанке, који су у прво време били обућа за свечане прилике.

Почев од XIX века у Србији су почели да се производе посебни грађени опанци са предњим делом лако повијеним на горе. Таквим опанцима народ је дао препознатљиви назив шиљкани. После Другог светског рата у Србији је настала нова техника израде опанака од старих излизаних гума. Такви опанци у народу се називају пироћанци због тога што је Пирот у ХХ веку био средиште индустрије гуме, па се тамо производила и највећа количина ове популарне обуће.

Извор: Разни извори


Напиши коментар