Васпитаније


„оставили смо своју децу у обланду малих идола, даровали им „слободу“ иако имају млечне зубе“ . Фото: супержена

Родитељство- каква тајна! Каква љубав Божија према човеку! Учествовати у стварању и васпитавању!
Има ли лепшег позива на планети него стварати и одгајати, учествовати у животу? Као што Господ ствара и васпитава човека, исто то ради и Његова икона на земљи. Зар човек није цар? Јесте, он је цар свега на земљи и планета дише како човек хоће. Зашто Земља уздише и јеца? Због неодговорног односа према свом Родитељу, због недомаћинског односа човека према својој кући, због недостатка љубави према себи најближим. Шта раде наша деца? Где смо их то оставили?

У брзоплетости живота, ритма који смо сами себи наметнули, оставили смо своју децу у обланду малих идола, даровали им „слободу“ иакоимају млечне зубе. Препустили смо их стихији техноманије и лоших норми, не успевајући им објаснити шта је то добро и шта је то зло- јер смо и сами побркали појмове гоњени материјалним ветром у достизању бољег живота, који никада неће доћи на такав начин. Васпитање је обостран процес, као што ми учимо дете, тако и дете учи нас – и кроз тај процес схватамо да је сво наше житије једно велико васпитање- да будемо достојни синови и кћери Достојног Оца. У свим правима (детета, жена, мањина, кошаркаша, фудбалера, филателиста,рибара, странаца…) који се данас намећу обичном човеку, у свој тој шуми права негде се затурило основно право човека које је урезано у свачијој савести, које је Господ урезао и у Мојсејеве таблице, те напокон сишао да, личним примером, крвљу потврди то Небеско право љубави, тај нераскидиви венац који држи васиону.

У времену кад зло називамо добрим, када је истински добар – луд, у времену када је стидљивост- болест а блуд- слобода, кад славимо злочин кроз филмове, позориште, кад су јунаци нашег свакодневног живота- развратници, преваранти, лажови, отимачи, убице, то право љубави остаје дубоко закопано или се више не налази у нама.

Гледамо своју децу- у једном тренутку схватамо да их не познајемо. Њихов живот прошао је поред нас, постајемо странци и једни другима терет. Отуђили смо се од свог Небеског Оца, следствено томе отуђују се и наша деца од нас. Гоњени самољубљем и угађањем телу, заборављамо највећу љубав- живот свој да положимо за другога. Заборавили смо ту своју дужност, не полажемо живот за своју децу, не правимо од њих људе, јер и сами не прихватамо васпитање нашег Небеског Оца.

Господе, жалосна је моја душа. Молим те, не остављај нас безумној стихији која хоће и ово мало људскости што нам је остало, да развеје.

Аутор: Војо Мистовић
Извор: Мистакисрадио


Напиши коментар