Духовне везе Романових и Срба


После револуције 1848-1849, кад су многе цркве и манастири Срба у Војводини били оштећени од стране побуњених Мађара,Русија је издашно давала средства за њихову обнову

Ове године Русија слави четиристогодишњицу доласка на престо царске династије Романових. Први њен владар, Михаило, узео је скиптар после страшног Смутног доба, када је Запад, преко Пољске, покушао да окупира Русију, наметне јој другачији духовни идентитет и растури је као државу; последњи њен владар, Цар Мученик Николај Други, изгубио је власт када је Запад нашао људе спремне да руше оно што је Русија, као Трећи Рим и ограда Православне Цркве, вековима била. Доба Романова је, у ствари, доба настанка модерне руске државе. Они су и династија цара Алексеја Најтишег, побожног владара којим се окончава „московска епоха“, и династија Петра Великог, градитеља Санкт Петербурга, и творца руске Империје, са свом њеном величином. Романови су и Катарина Велика, која је у епохи своје владавине покушала да споји византизам и волтеријанство, и Александар Први, поклоник француског просветитељства и победник над његовом инкарнацијом, Наполеоном. Они су и Николај Први, који је знао да је основа Русије Православље, Самодржавље, Народност, и Александар Други, словенофил који је ослободио кметове и помагао ослобађање Бугарске и Србије. Александар Трећи Миротворац, који је говорио да Русија има само два верна савезника – своју армију и своју флоту родио је Николаја Другог, који ће Христу принети себе на жртву, скупа са породицом, чиме ће се окончати епоха хришћанских царева – од Константина Великог до Николаја Мученика и Страстотерпца. Заиста: четири столећа Романових велики су јубилеј за Русе.

Али, не смемо то заборавити – и за Србе.

Рани Романови и српска црква

Како каже Мирослав Јовановић: “По доласку на престо династије Романов (1613), монарси из овог дома примили су на себе обавезу да чувају и шире православље и да буду покровитељи српских манастира и цркава, а руско – српске духовне и културне везе су интензивиране“(1). Већ у време цара Михаила, првог Романова, број србских молилаца из разних манастира са територије Османског и Хабзбуршког царства повећао се, да би у доба цара Алексеја, који је искрено бринуо за балканске хришћане, то постао велики „талас“ који је запљускивао Москву, тако да су морале бити уведене „даровне грамате“, са правилима о начину добијања милостиње и периодичности доласка молилаца. Патријарси србски Пајсије, Гаврило и Максим такође су држали везе на највишем нивоу, а у Русију су, због тешких околности живота Пећке патријаршије, поједине србске владике долазиле „на доживотни боравак“. Србски митрополит Симеон је стигао 1641, да би га руски патријарх Јосиф 1646. поставио за митрополита казанског и свијажског, а патријарх србски Гаврило је у Русији боравио од 1654. до 1656. Њега су Турци, по повратку у Србију, оптужили за велеиздајничку сарадњу с Русима, и обесили, учинивши га свештеномучеником. Патријарх Гаврило је учествовао на сабору Руске Цркве 1655, под патријархом Никоном, који га је благословио да у патријарашком чину служи и да рукополаже свештенство.

У Москву су, као избеглице од турског зулума, стигли и србски митрополит призренски Никодим (1671) и скопски Јевтимије ( 1687). Јевтимије је овако обавештавао о стању Срба у ропству иноверних: “Не живимо, него јако патимо од оних, који господаре над нама и који намећу на нас тешке неиздржљиве дације…У данашње, пак, време немачки цар запленио је пода се седам епископа српских /…/ а с друге стране венецијанске војске приступају близу к нама. С треће се стране Турци врло ражестили на нас православне, чинећи насиље, и ко је у стању да исповеди свакодневна прекоревања и страховања од њих“(2). Вршачки митрополит Теодосије био је месточувар патријарашког престола 1671.године, а руски цар је обавестио патријарха србског Максима о томе као о боравку Теодосијевом ради великих државних дела Русије. У то време, у Москву из Србије су стизале и богослужбене књиге (протопоп Благовештенског сабора московског Кремља, Андреј Савинов, молио је цара Алексеја 1669. да дозволи долазак монаха Милешеве, који је требало да му донесу илуминиране србске рукописне књиге.) Било је и најпрактичније сарадње. Године 1662, цар Алексеј је замолио старешину манастира Студенице, архимандрита Неофита, да му у Србији нађе стручњаке за копање златне и сребрне руде, што је овај и учинио.

За време патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, дошло је (1690. године) до Велике сеобе Срба. Он је царевима Петру и Ивану Романовима писао да Турци „мошти светитељске газе коњским ногама“, па их моли да се „наоружају на варваре“ и „ослободе невесту Христову од угриза змијског“(3). Патријархов изасланик, монах Исаија, жалио се руском престолу на насиље латинских јеретика: “Ако Римљане унапред послужи срећа, те нешто крупније сврше с Турцима и узму под своју власт православнохришћанске земље или Цариград освоје, онда ће они православне хришћане поменутих земаља довести у гору погибао него што је турска, а вера православногрчка сва ће погинути и искоренити се, пошто ће Римљани све манастире и цркве претворити у своје, а неке принудити у проклету унију, и биће им последња гора од прве“(4). Монах Атанасије Даскал Србин за сестру цара Петра, Софију, написао је дело „О српским царевима и о рату цара турског са царем хришћанским и о пустошењу земље српске“, надајући се да ће се Петар Велики заинтресовати за спасење Србства. Када је цар руски стигао у Беч, јуна – јула 1698, био је обавештен о покушајима превођења на унију и нарушавању привилегија које је цар Леополд Хабзбуршки, наклоњен савезу са Руском империјом, дао православним Србима који се се доселили под његову власт. Митрополит Стефан Метохијац стигао је 1699. да би цару Петру причао о насиљу римокатолика над православнима под влашћу Беча.

Мирослав Јовановић каже да је Петар Први пристао да буде ктитор манастира Раковица и старао се да позитивно реагује на сваку молбу српског патријарха Арсенија Трећег, било да се тицала заштите верских права Срба у Хабзбуршкој монархији, или слања богослужбених књига, при чему је издао србским манстирима такозвану „сакупљачку грамату“, која им је омогућавала да сакупљају милостињу од православних хришћана, а да свако на улицама Москве да колико може.

Руски утицај у СПЦ

У 17. веку јача руски утицај у СПЦ: “Већ крајем 17. века српска црква проширује календар руским култовима, чиме су у српску средину унети елементи руске историје. Након тога у српским црквама у Хабзбуршкој монархији прихваћени су и елементи руског богослужења, под утицајем богослужбених књига набављаних у Русији, односно руских уџбеника који су су српску средину почели да стижу двадесетих и тридесетих година 18. века, заједно са руским учитељима“(5). Бечки двор је 1769. наредио истрагу о томе да ли у србским црквама на територији Хабзбуршке монархије има слика руске царице, и да ли се србски свештеници, уместо за Марију Терезију, моле за Катарину Велику. (Данас, кад се покушава „фанариотизација“ СПЦ, има неких теолога, попут свшетника др Владимира Вукашиновића, који тврде да је било речи о „русификацији“ србског православља, што је, како рече Мирослав Јовановић, неумесно јер „руска помоћ није стизала у српску средину на руску иницијативу, већ искључиво на захтеве и молбе, неретко више пута поновљене, самих Срба (што би, последично, практично значило да су Срби желели сами себе да русификују“(6)).

Руска Црква је србске епископе постављала на своје катедре: епископ петоцрквански, Јефрем Јанковић Тетовац,постао је 1708 митрополит суздаљски и јурјевски, Петар (Смелић ) је постао архиепископ белгородски и обојански (1736 – 1742), итд.

Митрополит београдски Мојсије Петровић, под снажним притиском Рима и Беча, с циљем да се Срби поунијате, упућује,1718. године, преко руског посланика у Бечу Веселовског, молбу Петру Великом да Србима пошаље руске учитеље који би Србе заштитили од папистичке пропаганде. У писму стоји: “Пошто смо узети под заштиту Његовог Царског Величанства (мисли се на Хабзбурге, нап. В.Д.), не мало нам досађују папски учитељи, који се споре и обмањују незлобиве и неучене речју о православној вери нашој и о исповедању нашем, да би их привели да им следују у вероучењу и да буду чеда римске вере. Зато молимо Ваше Царско Величанство да по својој превисокој владарској милости и због ревности за нашу благочестиву православну веру одредите двојицу од ваших учитеља и да их пошаљете нама у Београд ради поучавања побожне наше деце“(7). Маја 1722, цар Петар доноси одлуку да Србима пошаље учитеље.

Слика Петрове црквене политике према Србима „иконизована“ је подизањем храма Светог Саве Немањића на граници између Руске империје и Кине. Цркву је подигао гроф Сава Владиславић, чувени Петров дипломата,који је и разграничио Русију и Кину. Како каже Јовановић: “Симболика подизања руског храма посвећеног српском светитељу на руској територији генерално се уклапала у православно поимање вере, али и у руску политику и идеологију помагања и подржавања православних народа на Балкану и њену конкретну помоћ српској цркви“(8).

Велику помоћ династија Романова је указивала и Србима у Црној Гори. Свети Петар Цетињски је вишекратно ишао по помоћ у Русију, а на самрти је проклео све оне који би се Русије као покровитељице одрекли. Као етнарх Срба у Црној Гори он је водио борбе против трупа Наполеонових у Боки Которској. Његов синовац, највећи србски песник, митрополит Петар Други Петровић Његош, хиротонију је примио у Русији, а и он је добијао њену помоћ.

Сарадња у 19. веку

У Србији за време Карађорђа рачунало се на помоћ Руске Цркве у покушају да се национализира србска јерархија (у време Првог устанка, Србија је била под црквеном јурисдикцијом Цариграда). Карађорђе је покушао да умоли руски Синод да за епископа хиротонише Хаџи Мелентија Стевановића, архимандрита блиског устаничком врху, што, због међуправославних односа, у том часу није било могуће.

Руска држава под влашћу Романових наставила је да указује помоћ Србској Цркви и у 19. веку. Непрестано је помагано србским црквама и манастирима. Године 1811, исплаћена је помоћ манастиру Студеници за последњих 53 године, а после револуције 1848-1849, кад су многе цркве и манастири Срба у Војводини били оштећени од стране побуњених Мађара,Русија је издашно давала средства за њихову обнову.

Веома је важна сарадња у области црквеног школства. У новоосновану београдску Богословију, митрополит Петар Јовановић позвао је руске професоре, Дмитрија Рудинског и Василија Вердиша, а 1846. године у Русију на богословско школовање је упућена прва група србских ђака, међу којима су били Милоје Јовановић (потоњи митрополит Михаило), Димитрије Нешић, Василије Николајевић, Милисав Протић, итд. Најзначајнији србски делатници 19. века школовани су на руским духовним академијама. Међу преко осамдесет руских ђака из народа Светог Саве, били су и такви значајни подвижници Цркве какви су, поред већ поменутог митрополита Михаила, и будући патријарх Варнава (Росић), епископ Никодим (Милаш), митрополит Инокентије (Павловић), епископ Илараион (Зеремски), епископ Никанор (Ружичић), епископ Доситеј (Васић), прота Стева Димитријевић, итд. Митрополит Михаило, кога је краљ Милан Обреновић, због антиаустријског и русофилског држања великог србског јерарха, протерао са катедре, живео је у Русији (1883-1889). Он је желео да Србску Цркву уреди према руском моделу, па је чак и црквене сликаре слао у највећу православну земљу да се школују. У Москви је основао и Србско подворје. Министар просвете и вера, Стојан Новаковић, увео је црквена одликовања по узору на она у Руској Цркви, итд.

Поуке за данас

Романови нису на власти у Русији, али Руска и Србска Црква и даље сарађују на обострану корист. Свест руског и србског православног народа о узајамности све је снажнија и јача, а помоћ руске држеве и Цркве огледа се у разним областима – од довршења Храма Светог Саве на Врачару до старања о Србима на Косову и Метохији. Управо све ово треба имати у виду у дане када је србска држава на коленима, јер је воде људи који немају ни снаге, ни воље да се издигну до завета својих предака, који сведочи о Косову као кичми духовног и народног идентитета. Као што рече један руски јеромонах у посети Србији – Русија се неће одрећи Косова, чак и ако га се Србија, под притиском спољних околности и слабости својих политичких „елита“, одрекне. А за то, да прво Срби, па онда и њихова браћа у Христу, Руси, никад не дају Свету Земљу Лазареву туђину и окупатору – Господу се помолимо!

Аутор: Владимир Димитријевић

УПУТНИЦЕ:
1. Мирослав Јовановић Срби и Руси 19-21. век (Историја односа). Београд, 2О12. С. 6О.
2. Никола В. Поповић Србија и царска Русија. Београд, 2ОО7. С. 13.
3. Исто. С. 14.
4. Исто.
5. Мирослав Јовановић Исто. С. 1ОО.
6. Исто.
7. Исто. С. 1О2. Превео са словенског В.Д.
8. Исто. С. 1О1.

Извор: Фонд Стратегической Культуры


Напиши коментар