Остајемо овде по цену живота!


Небојша, Александар и Добрила не желе да оду из куће у којој су се родили

Браћа Небојша (67) и Александар Јовановић (70) из Бресја код Косова Поља, машински инжењери, живе у породичној кући са сестром Добрилом и мајком Стаком (93), на имању које се налази тик уз ауто-пут према Призрену. Одатле ни по цену живота неће да оду. А понекад се чини да је баш живот у игри.

Свуда око њих су Албанци. Нападају их, прете. Желе да их отерају и узму њихово имање. Не питају је ли на продају, већ само – колико кошта.

Деца су нам давно отишла. Не страхујемо за њих, па је то некако лакше. Некако смо слободнији, упркос страху. Не можемо ништа изгубити, до своје главе – прича суморно Небојша. – Прегорели смо све и решили да останемо. Па шта буде, буде. До последњег даха.

Готово да нема дана да на врата куће у којој су рођени не дође неко од Албанаца са питањем колико коштају кућа и имање?

Упркос томе што увек добију одговор да имање није на продају, не одустају. Настављају да долазе са истим питањем али нас и притискају на разне начине. Пре неки дан изашао сам на њиву која нам је најближа кући и у исти час се ту створио комшија Албанац чије се имање налази преко пута нашег. Рекао ми је да не могу да обрађујем ту њиву. Запретио ми је да он није Косовар, па да неће бити мек као моје комшије – прича Небојша.

Одговорио је Небојша комшији да ће он своје и даље орати, да је рођен на Косову и да ће ту остати. Али није лако. Плаше се Јовановићи. И са нама разговарају опрезно. Једва су стали пред објектив нашег фотоапарата. Не желе да причају колико имају земље, где им живе деца, познају ли људе који их нападају. Тек понешто испричају о провокацијама, бацању Молотовљевих коктела у двориште и на кућу. Одлучни су они да остану, али треба много прогутати. Не привлачити пажњу, не упадати у очи.
Не може Србин другачије на Косову да остане – каже Небојша.

Некад и сад

У Бресју је до 1999. године живело више од 200 српских породица а сада има свега петнаестак српских кућа. Домаћинство Јовановића налази се издвојено у албанском окружењу. И у суседном Косову Пољу, некада највећем српском насељу крај Приштине, у којем је до 1999. године живело око 5.000 Срба, сада их нема ни педесетак. У односу на оно како су изгледала пре десетак година, ова места су данас непрепознатљива. Готово сваки део простора крај ауто-пута који води ка Пећи, Призрену искоришћен је за изградњу нових стамбених зграда и велепродајних објеката.

Ето пре неколико месеци, у штали смо затекли младог Албанца. Дошао са очитом намером да нас заплаши или убије. Било је рано ујутро и ја сам кренуо да обиђем стоку када се он појавио иза врата са репетираним пиштољем. Успео сам некако да скренем његову пажњу док није стигао брат.

Нападача су успели да савладају и завежу канапом. Тако свезаног су га затекли припадници косовске полиције, који су дошли тек пошто је Александар по њих отишао бициклом. А, онда су чули једног од њих како младом нападачу каже: „Тако ти и треба кад ниси обавио задатак“.

Свесни су да нема ко да их заштити. Оградили су двориште гвозденом оградом и капијом на којој великим штампаним словима на српском пише „Чувај се пса“. Више храбре себе, него што плаше уљезе.

Извор: Вечерње Новости


Напиши коментар