Ко су биле жене српских владара

Краљица Александра Карађорђевић са сином Александром

Највише супруга српских владара носило је име Јелена. То име носиле су супруге краљева Уроша, Милутина и Вукашина, цара Душана, деспота Стефана Лазаревића, Лазара Бранковића и Стефана Томашевића, као и супруга вожда Карађорђа.

Следеће најбројније биле су Ане. Тако се звало пет супруга српских владара.Међу њима су жена великог жупана Стефана Немање, жене краљева Стефана Првовенчаног, Радослава и Милутина као и жена цара Уроша.

Најромантичнији пар српске историје

О жени Стефана Немање, оснивача династије Немањић, жупаници Ани, а потоњој монахињи Анастасији, зна се веома мало. Била је вероватно грчког порекла. Упамћена је као мајка првог српског архиепископа Светог Саве и првог српског краља Стефана Првовенчаног. Замонашила се кад и њен муж, 1196. године. Њене мошти и данас почивају у манастиру Студеница.

Царица Јелена Палеологина (1364-1450), Мајка Константина XI, последњег византијског императора, и његовог старијег брата (и претходника на престолу) Јована VIII, српска принцеза из породице Драгаш-Дејановић, директни изданак светородне лозе Немањића

Јевдокија, прва жена Стефана Првовенчаног, била је кћер византијског цара Алексија ИИИ Анђела. Њихов брак вероватно је утицао на то да се Немања одрекне престола у корист млађег сина Стефана, византијског зета, уместо у корист најстаријег сина Вукана. У почетку је брак између Стефана и културне и образоване Јевдокије добро функционисао. Међутим, по Стефановом ступању на престо почињу брачне размирице. Међусобно су се оптуживали за неверство. Јевдокија је одагната са српског двора 1201/02. године, а њеном протеривању претходила је казна јавног свлачења и срамоћења. Она се удавала још два пута. Њен други брак са новим византијским царем Алексијем В Дуком Мурцуфлом, који је збацио њеног оца са власти, био је из љубави. Трећи пут су је удали за Леона Згура, господара Коринта, крволочног грубијана, кога упоште није волела. Исте године кад и Јевдокија и Стефан се оженио, по трећи пут, Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола.

Старији син Стефана Првовенчаног и Јевдокије, краљ Радослав, био је ожењен Аном Комнином, својом рођаком по мајци и ћерком византијског цара Теодора I. Њих двоје сматрају се „најромантичнијим паром српске историје“. Брак склопљен из политичких интереса временом је прерастао у љубав. Обоје су били веома осећајни и културни. Радослав је био веома подложан Анином утицају, тражећи у њој изгубљену мајчинску љубав. Ана и Радослав замонашили су се 1234. године, након збацивања с престола. Према једној легенди, Ана се за време њиховог изгнанства заљубила у команданта Драча и побегла са њим.

Јелена Анжујска

Син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, краљ Урош I, био је ожењен Јеленом Анжујском, француском принцезом, чији су рођаци владали у многим европским државама. Историчари Јелену описују као „на речима оштру, по природи благу, животом непорочну и у заповедању кротку жену“. Јелена је била „прва жена у историји Србије која је достигла дивљење савременика“. Ова католкиња била је ктитор и католичких и православних храмова. Организовала је сиротишта и женске школе, сиромашним девојкама припремала мираз и даривала сироте и болесне. Подржавала је сина Драгутина када је рушио оца са власти, због чега је добила на управу многе територије и политичку самосталност. Млађег сина Милутина није подржавала у његовим политичким и брачним несталностима. Пред крај живота се замонашила. Сахрањена је у својој задужбини, манастиру Градац. Српска православна Црква ју је канонизовала 1317. године.

Принцеза Симонида, четврта жена краља Милутина

Краљ Милутин женио се пет пута, чешће из политичких разлога, ређе из љубави. За њега су биле удате: Српкиња Јелена; ћерка господара Тесалије, историји непознатог имена; Мађарица Јелисавета, која му је била свастика и коју је отео из манастира; бугарска принцеза Ана и византијска принцеза Симонида. Након победе у рату над Византијом, цар Андроник II понудио му је склапање мира и брак са византијском принцезом. Удовица Евдокија, Андроникова сестра, одбила је да ступи у брак са Милутином, па му је Андроник за жену дао своју петогодишњу кћер Симониду, која је стасала у „једну од најлепших српских средњовековних краљица“. Њен четрдесет година старији муж мучио ју је својом љубомором, те је она неколико пута покушавала да од њега побегне. Одбијала је да се врати из Цариграда, где је била у посети оцу, али ју је Андроник вратио јер му је Милутин припретио ратом. Једном се у Серу у тајности замонашила, али јој је полубрат поцепао монашку ризу и уплакану је вратио Милутину. Симонида и Милутин нису имали деце. Неоправдано је оптуживана да је узрок сукоба међу Немањићима, који су се заправо борили за власт. Симонида није волела Милутина, али је волела Србију. Нарочито јој је у лепој успомени остало пријатељство са јетрвом Катарином и девером, краљем Драгутином. После Милутинове смрти Симонида се замонашила и живела у Цариграду. Када је Милутин канонизован 1324. године, за његов ћивот у манастиру Бањска стигло је златно кандило, дар његове последње супруге, Симониде.

Милутинов син и наследник, Стефан Дечански, женио се два пута. Његов први брак и велика љубав са бугарском принцезом Теодором завршили су се њеном прераном смрћу. Потом се оженио скоро четрдесет година млађом византијском принцезом Маријом, због чега су му често пребацивали да је налик оцу. Овај складан брак реметили су једино њени рођаци међусобним политичким размирицама. О томе колико је Стефан волео Марију сведочи и податак да је о победи над Бугарима код Велбужда 1330. године прво обавестио супругу, па тек онда Државни сабор. Марија је оптуживана да је утицала на Стефана да престо остави њиховом сину Симеону Синиши, а не сину из првог Стефановог брака, Душану. Када је Душан, будући цар, побуном преузео престо 1331, Стефан се са Маријом и децом склонио у Неродимље, одакле је касније побегао, оставивши породицу на милост и немилост Душану и побуњеној властели. Убрзо је Стефан убијен у Звечану, али Душан није зло поступио према његовој породици. Марија се замонашила, али није отишла у манастир већ је наставила дотадашњи живот, а њена деца, нарочито Симеон, добила су завидан положај у Душановом царству. Постоји сумња да се око 1337. године двадесетпетогодишња Марија, преудала за високог Душановог велможу, деспота Јована Оливера.

Најчешће Гркиње, ретко грађанке

ерина Бранковић (рођена Ирина Кантакузин, у народној традицији позната као Проклета Јерина) је била српска деспотица, пореклом Гркиња из породице Кантакузина, жена деспота Ђурђа Бранковића

Међу супругама српских владара највише је било оних грчког (византијског) порекла, чак десет. Њих осам биле су Српкиње, четири Бугарке, три Мађарице, две Италијанке и три Румунке. Међу владарским женама била је и једна албанско-грчког порекла и једна Францускиња. За неколико њих историја није забележила националну припадност. Од тридесет и три супруге српских владара само четири из новије историје нису биле племкиње, већ грађанке. То су биле супруге вожда Карађорђа – Јелена и кнеза Александра Карађорђевића – Персида. Супруга кнеза Милоша, кнегиња Љубица, такође је била грађанка. Последњи српски владар који се оженио женом која није плаве крви, био је краљ Александар Обреновић.

Страсна политичарка

Цар Душан, син бугарске принцезе, и сам се оженио бугарском принцезом, али из друге династије. Принцеза Јелена стигла је из Бугарске, царевине у опадању, у српско царство у успону. Од почетка је подстицала мужа на снажење државе, јер је Душан умео да буде суздржан, а она је у потпуности осећала потенцијал српске државе. Брак пун љубави у једном моменту запао је у кризу, јер Јелена дуго није могла да роди. Када се Душан већ спремао да пронађе другу жену, Јелена му је подарила сина јединца, будућег цара Уроша. Царица Јелена је била веома утицајна и у спољњој и унутрашњој политци. Њена улога у проглашењу царства и патријаршије 1345/46. године, вероватно је била значајна. У једној повељи цар Душан назива своју супругу „царица мога царства“. Многи су се плашили утицајне царице Јелене, јер је била прилично „нетрпељива“, за разлику од Душана. Ипак, сви су је поштовали и слушали. Храбра и одлучна, пратила је свога мужа и у ратним походима и на дипломатским путовањима. Јелена је једина жена која је боравила на Светој гори. Наиме, епидемија куге 1347/48. године била је један од разлога да Црква одобри тај боравак, али и Душанов и Јеленин несумњиви ауторитет.

После напрасне смрти цара Душана 1355. године, Јелена се замонашила и наставила живот у Серу. И даље је била политички утицајна и умешана у многе сплетке, па и ратове. Сукобљавала се са ћесаром Војихном и Угљешом Мрњавчевићем. Своје одличне односе са сином, царем Урошем, на крају је покварила, јер се понашла све више као политичар, а све мање као мајка. Надживела је свога сина, а кнез Лазар, нови владар Србије, често се управо са њом консултовао око политичких потеза и веома поштовао њен ауторитет.

Кнез Лазар и кнегиња Милица

Кнегиња Милица, жена кнеза Лазара, водила је порекло од царске лозе Немањића. Историја и народна поезија памте је као идеалну супругу, мајку и сестру. Са овлашћењем кнеза Лазара владала је Србијом од Косовске битке до синовљевог пунолетства 1397. године. Потом се замонашила, али је и даље остала утицајна. Помагала је сину, кнезу и деспоту Стефану у руковођењу државом и више пута га мирила са братом Вуком. Остала је „срца јака“ и када је морала после Косовске битке да пошаље ћерку Оливеру у Бајазитов харем. Увек је водила политку компромиса за добробит државе и народа. Њена задужбина, манастир Љубостиња, према легенди сазидан је на месту где је упознала и заљубила се у кнеза Лазара.

Деспотица Јелена, супруга деспота Стефана, била је сестра византијске царице Јевгеније, родом од Гатилузија, италијанских господара Митилене. Није била богата као што се очекивало, али је била наочита као и сестра. Јелена се помиње само два пута у историји, у вези са веридбом 1402. и венчањем 1045. године. Она и Стефан нису имали деце, па је Деспота наследио његов сестрић, Ђурађ Бранковић.

Јерина, друга жена деспота Ђурђа Бранковића била је лепа, образована, али „хладна Гркиња“. Имала је велики утицај на мужа који јој је, будући попустљив, допуштао политичку иницијативу. Народ је није волео због политичких амбициија, страног порекла и непотизма. Сматрајући да је мукотрпна изградња Смедерева њен хир, добила је надимак „проклета Јерина“. Тако је народ остао неосетљив на њене несреће: смрт сина Тодора, удају ћерке Маре за султана Мурата II и ослепљивање синова Стефана и Гргура. После Ђурђеве смрти престо је наследио њихов најмлађи син Лазар, који је био веома неправедан према мајци. Деспотица Јерина у муци је провела последње године свог живота. Можда је била и злостављана, а постоји сумња да је на крају и отрована.

27 владара, а 33 супруге

Од свих српских владара највише пута се женио краљ Милутин. За четрдесет година владавине подигао је четрдесет задужбина, а женио се пет пута. Краљ Стефан Првовенчани ступио је у брак три пута, док су се остали српски владари женили углавном само једном. Једини српски владар који се никада није женио био је кнез Милан Обреновић, старији брат кнеза Михаила који је умро у двадесетој години, не стигавши да се ожени. Владао је Србијом свега 27 дана, примивши власт већ болестан и на самртничкој постељи.

Убијале и убијане због љубави

Јелена, ћерка обор кнеза Николе Јовановића постала је супруга Карађорђа Петровића осамнаест година пре Првог српског устанка. Стицајем историјских околности, она ће бити прва супруга-грађанка једног српског владара. Са породицом и мужем делила је све недаће живота у устаничкој Србији, а потом и у изгнанству. Умрла је 1842. године, девет месеци пре него што ће њен син кнез Александар постати владар Србије.

Кнегиња Љубица

Кнегиња Љубица, супруга кнеза Милоша, остала је упамћена као строга и самосвесна жена. Због различитих политичких ставова често се сукобљавала са мужем. Милошева неверства и многобројна ванбрачна деца такође су били узрок њихових свађа. Једну од Милошевих љубавница, Петрију, Љубица је убила 1819. године. Књаз јој је ово убиство опростио због трудноће као и подршке коју је имала у народу. Конак кнегиње Љубице сазидан је 1831. године као њена београдска резиденција у којој је живела одвојено од мужа. Умрла је у изгнанству, у Новом Саду, 1843. године.

Мађарска грофица Јулија Хуњади постала је супруга кнеза Михаила Обреновића још док је живео у изгнанству у Аустро-Угарској. Михаило и Јулија нису имали деце, што је био основни разлог њиховог раздвајања. Михаило је желео да се разведе и ожени блиском рођаком Катарином у коју је био заљубљен, али Црква тај брак није одобрила. Михаило је имао ванбрачног сина из једне младалачке везе, који није имао право наследства престола. Приликом атентата 1868, када је убијен кнез Михаило, рањена је и Катарина. После Михаилове смрти, кнегиња Јулија преудала се за једног немачког грофа, са којим је изгледа била у вези још док је била у браку са Михаилом.

Наталија Обреновић

Краљица Наталија, супруга краља Милана, руско-молдавског порекла, важи за једну од најлепших жена савремене српске историје. Њихов брак није био срећан. Свађе са Миланом због његовог неверства и коцке, постале су још жешће после Милановог политичког окретања ка Аустрији, будући да је Наталија важила за русофилку. Брак Наталије и Милана разведен је 1888, а она је протерана из Србије 1891. године. Живела је у Бијарицу, у Француској. Брак њеног сина Александра са њеном дворском дамом, Драгом Машин, био је узрок прекида односа мајке и сина. После синовљевог убиства 1903. године прешла је у римокатоличку веру и замонашила се. Била је велики добротвор и део имовине оставила је Београдском универзитету и црквама задужбинама Обреновића. Имовину у Француској завештала је римокатоличкој цркви. Умрла је 1941. године у манастиру Сен Дени, поред Париза. Њени мемоари чувају се у Ватикану и до данас нису објављени.

Драга Обреновић

Супруга краља Александра Обреновића, Драга Луњевица Машин Обреновић, била је последња Српкиња и последња грађанка на српском престолу. Њен деда, Никола Луњевица, био је чувени трговац који је помагао српске устанике 1804-1815. Рано се удала за инжињера Светозара Машина, али је убрзо остала удовица. Сама је издржавала многобројну породицу бавећи се новинарством и преводилаштвом. Остале су упамћене и њене многобројне љубавне везе са имућном и ожењеном београдском господом. Једно време живела је као дворска дама краљице Наталије у Француској. Тамо се у њу и заљубио Наталијин син, Александар који је, у девет година старијој Драгој, без сумње, тражио мајчинску љубав која му је недостајала. У кратком браку са Александром (1900-1903) Драга се показала као веома утицајна супруга, често се непристојно мешала у политику и била склона непотизму. Упркос свом пореклу она није била омиљена у народу. Њена бурна прошлост, обесно понашање у браку, немогућност да роди, скандал са симулираном трудноћом, као и покушај да своју браћу прогласи за престолонаследнике, изазвали су отпор грађана, а нарочито официрског кора. Официрска завера против краљевског пара кулминирала је Мајским превратом 1903. године, када су Александар, Драга и њена браћа убијени, а њена породица протерана из Србије.

Краљица Марија Карађорђевић

Марија, румунска принцеза, ћерка краља Ферндинанда I Хоенцолерна, пореклом Немца, била је супруга југословенског краља Александра I Карађорђевића. Овим браком Карађорђевићи су се преко Хоенцолерна ородили са средњовековном династијом Немањића. Краљица Марија је као узорна и смерна супруга и мајка била омиљена у српском народу. Показивала је таленат и интересовање за уметност, али и за хуманитарни рад. Била је љубитељ аутомобилизма и прва Југословенка која је поседовла возачку дозволу. После мужевљеве смрти 1934. године обукла је црнину и носила је до краја живота. Умрла је у изгнанству, у Лондону, 1961. године.

Бројно потомство

Српски владари од XII до XX века имали су укупно 94 законита потомка – 53 сина и 41 кћер. Ванбрачни потомци српских владара познати су углавном када је реч о новијој српској историји, док се о оним средњовековним мало зна. Краљ Милутин је из пет бракова имао само четворо деце, а кнез Александар Карађорђевић и кнегиња Персида имали су десеторо деце. Деце нису имали краљ Радослав и Ана Комнина, цар Урош и царица Ана, као и краљ Александар Обреновић и краљица Драга.

Извор: Ревија Историја (Текст је настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“)

Напиши коментар