Вера вечна, вера славна – наша вера православна


Очување свога идентитета аутентичне хришћанске Цркве, био је најважнији задатак Српске Православне Цркве од њеног почетка па до дана данашњег

Чињеница је да је српску историјску прошлост, као и садашњост, добрим делом одредио или определио географски положај Србије – раскрснице и границе најпре, између Источног и Западног римског царства, потом између Византије и Рима, односно православног и римокатоличког хришћанства.

Појам, па и синдром који називамо “српска Византија”, изговарајући је поносно, меланхолично или патетично, вечно је њихало обешено о небо, клатећи се под утицајем јаких, а промењивих ветрова који дувају са обе стране изласка и заласка сунца. Српски чадор разапет у вертикали, између неба и земље, никад довољно учвршћен у хоризонтали Истока и Запада, обележен за свагда “су двије круне” краља Стевана Првовенчаног, измешане крви у Немањићкој лози, остао је до данас на ветрометини питајући се одакле је, где је, шта му ваља чинити. Посрћући под теретом неколико изгубљених косовских битака, заустављен у развоју вишевековним робовањем другој вери, а онда захукталог покушаја да са обе супротне стране хоризонта надокнади изгубљено, “српски Византинац” као да и данас остаје збуњен пред увек актуелним питањем: коме ћу се “царству привољети”: небеском или земаљском, источном или западном?

Примање хришћанства из Византије а не из Рима имало је пресудан утицај не само на верски идентитет Срба, као и јужних и источних Словена, већ и на развој њихове културе и на токове њихове историје. Улога Светога Саве у приводјењу Христа Србима и Срба Христу је изванредно важна и неоспорна.Оно што је он учинио је да је православље у Србији учинио СРПСКИМ, а Србију учинио ПРАВОСЛАВНОМ. Основао је Хиландар и изградио још 14 манастира, и тако остао забележен као ктитор прве српске духовне заједнице на Светој гори. Каже се да је Сбију физички створио Немања а духовно и интелектуално Сава. Само захваљујући његовој помоћи с једне стране, и спремности Срба да га следе и слушају као свог духовног оца, учитеља и просветитеља, с друге стране, ми смо се одржали на овој историјској ветрометини до дана данашњега.

Посебно важну и незаменљиву улогу су имали наши манастири и монаштво уопште: Студеница, Жича, Пећ, Милешева, Сопоћани, Дечани, Раваница, Манасија… То су задужбине (подизане за душу и њено вечно спасење) које су наџивеле државу, сва ропства, и постоје у наше време, а тако ће бити убудуће. Оне сијају посебним сјајем и зраче поруком, сведоче о вечним духовним вредностима које су вековима живеле и спасавале наше претке, у њима се надах-њивали како у добру, тако и у тешким тренуцима.

За наше манастире посебно је карактеристично да су увек били отворене општенародне куће за цео народ. Када нисмо имали школа и учионица, и болница, и радионица и сликарских атељеа, све су то замењивали манастири. Били су и збегови где се народ склањао у несрећи, и вечна боравишта где смо се сахрањивали.Православље је снабдело Словене писменошћу и књижевношћу,а прве школе у Србији биле су школе у манастирима. Треба подсетити на то да су Петар Петровић Његош и Вук Стефановић Карадзић основно образовање стекли у манастирима.

Очување свога идентитета аутентичне хришћанске Цркве, био је најважнији задатак Српске Православне Цркве од њеног почетка па до дана данашњег. Да би постигла тај задатак морала је да претрпи и преживи немилосрдне прогоне од стране разних нехришћана и, нажалост, неких хришћана. Територије настањене православним верницима су често освајали и окупирали разни непријатељи Православља: Арапи, Турци, Татари и крсташи. Они су у прошлости угрожавали и само постојање Православља, док су у новијој историји то чинили комунисти, Немци, усташе и муслимани. Они су разорили на хиљаде православних цркава и манастира и побили и заточили стотине хиљада православних хришћана. Није им, међутим, успело да униште Православље.

Данас је на Косово и Метохији Православље опет разапето.

У вековима разарања , криза и безнађа , манастири су опстали , а неки од њих, иако утихнули деценијама и вековима , оживели су поново и наставили тамо где су њихови претходници стали . Активан живот манастира је оно што највише даје наде за будућност , а млади и стари посетиоци , који стално испуњавају манастирске порте и цркве , говоре да Срби не одустају од својих стварних вредности , ма колико то, овлаш гледано , изгледало другачије. Храмови су — замкови, царски дворови и главни градови средњовековне Србије. То су бојеви које смо заувек добили, сазвежђа небеског царства, неугасива и неразорива. Оно што је њима грађено, остало је за сва времена у нама.

Косово је име за нашу небеску отаџбину, а ту отаџбину можемо изгубити само духовним самоубиством. На Косову се пробудила наша национална савест, а кад се савест једном пробуди — више не може заспати. И данас, после шест стотина Видовдана, за судбину српског народа ништа није пресудније од битке која траје на Косову и за Косово…

Извор: the Balkans Chronicles


Напиши коментар