Нови крсташки поход Ватикана


Свети кнез Лазар: “Није важно колика сила испред мене стоји, већ је важно колику светињу браним”……

Од поделе хришћанске цркве на Источну и Западну 1054. године па до данас, постоји у политици Ватикана континуитет, у смислу настојања да под своју доминацију стави све хришћанске цркве; мењали су се само облици борбе, стратегија и тактика. Јасно утврђени правци и постојање истинске стратегије и тактике Ватикана у погледу југа Балканског полуострва најјасније се испољило приликом глобалних промена геополитичке карте Европе – приликом слома Аустро-Угарске монархије и формирања нових држава почетком XX века; приликом формирања профашистичких режима у време Другог светског рата и, најзад, приликом распада Југославије пред крај XX века.

Од првих дана почетка кризе у Југославији, Света Столица је била увучена у друштвено-политичке процесе на њеној територији. Новосадски Дневник (20. августа 1992), под насловом “Еспресо критикује папу”, објавио један краћи текст из кога се види да је папа Јован Павле II упутио позив на крсташки рат против Срба. Уз занемаривање намерне или случајне грешке о Србији као зараћеној страни, тај текст је гласио:“Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем.“ – коментарише италијански недељник Еспресо. Шта више, папа наглашава у хрватству предводничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље. Римска курија подстицала је муслимане на рат против српског православља, иако би, по некој логици, римокатоличкој хришћанској цркви требало да буде блискија православна хришћанска црква него мухамеданство.

Али, не, православље, макар оно припадало хришћанству, треба да буде уништено, а боље да се то учини исламским оружјем него римокатоличким….. Значајна је изјава папе, дата у време телемоста са московским римокатолицима: “Ако постоји једна Европа и једна валута – онда и Црква треба да буде једна!” На коју се Цркву мисли – Православну или римокатоличку, нема места сумњи. Дакле: једна држава, једна валута, један папа. Мање је познато да Нови Светски Поредак треба да чине Светска Влада (за невернике) и Светска Црква (за вернике). Дакле, механизам глобалне управе и у материјалној и у духовној сфери.

У првој својој посланици, за Божић 25. децембра 2005, папа Ратзингер,иначе давнашњи припадник “Хитлерове младежи”, позива на подршку новом светском поретку “утемељеном на исправним етичким и економским принципима”. Римокатоличка црква, која је и била иницијатор свих крсташких ратова, данас је једна од најмоћнихих светских корпорација и изузетно значајан играч, како на берзи тако и у прерасподели глобалне контроле светским богаством. А ко има богаство има и политички утицај. Не треба заборавити да је Света столица пред Први светски рат подржала ратне трубе Аустроугарске, да је током Октобарске револуције из сенке стала уз Лењина и била актер у стварању комунизма, како би осујетила руског цара Николаја Романова у намери да створи унију православних земаља јер је католичка курија хтела да се створи моћан католички блок.

Пред Други светски рат папска држава подржала је Хитлера, а по завршетку пацовским и другим каналима спасавала поражене нацисте. Да није било Ватикана, не би било католичења Стона, Пељешца, западне Херцеговине, великих делова Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Жумберка; да није било Ватикана, не би било такве србофобије на Балкану. Да није било Ватикана, не би Хрвати са жаром 1914. године убијали по Србији. Да није било Пија XII и Алојзија Степница (обојица “блаженици” Римске цркве), не би било благослова на ками Анте Павелића и његових усташа. Ватикан је први признао Словенију, Хрватску и Босну у авнојевским границама, и тиме нанео (скупа са Немачком) непоправљиву штету праведном решењу српског питања на Балкану.

У оваквој ситуацији, српски политичари се понашају онако како су се понашали и уочи 1941. године. Труде се да са што више српских стратешких интереса нахране аждају Запада (сетимо се само стварања Бановине Хрватске, да би се Хрвати “смирили” – а њима су апетити још више порасли). Бела кућа и бела катедрала Светог Петра за њих су симболи свега чему желе да служе као бегунци од свог идентитета.

Боље да нас нема него да постанемо оно што су, вековима, били несрећници који су се одрицали себе за комад буђавог хлеба……

Извор: Balkans Chronicles


Напиши коментар