Окрени се истоку Србине, одакле је мир души твојој


Не тражи утеху, Србине!….. Нема замене за Косово! Једно је Косово, једна је Србија, један Светосавски пут

Главу горе, Србине! Није готово кад поједини светски моћници, газећи божанску и људску правду, кажу да је готово; није готово ни када похлепни шиптарски насилници, огрезли у злочине, кажу да је готово. Било би готово тек онда када би се ти, Србине, не дај Боже, одрекао себе, свог имена, свог корена, своје православне вере, своје отаџбине, своје историје, Косовског завета, колевке која те је зањихала и у којој си примио свој крст, када би се одрекао најлепшег и најдрагоценијег драгуља који се зове Косово и Метохија.

Понизили су те, Србине, увредили, осакатили, издали, крв твоју просули, и сада би на српској земљи, на костима твојих предака, на темељима и тапијама твојих храмова, да створе неку своју државу! И још се надају да ће у овој отимачини, какву историја света не памти, наћи помагаче и покровитеље. И нашли су их у појединим светским моћницима који изливају свој гнев и мржњу према малом српском народу с великим моралним вредностима.

Из загрљаја су ти, Србине, отели најлепши драгуљ, ударили су те тамо где највише боли, живо срце су хтели да ишчупају из груди, живом ватром су хтели да те ослепе и да те, тако осакаћеног, без моралних вредности, без јасног вида, са здробљеним националним кореном и затрованим изворима наше духовне и националне свести, приме у неку нову европску заједницу! Питаш се, Србине: слепилу њиховом има ли владара? Глувилу њиховом има ли лека? Разуму њиховом помућеном има ли спаса? Лицемерју њиховом има ли краја? Или нас нису чули или нас нису разумели: КОСМЕТ је за Србе исто што и Јерусалим за Јевреје! Ту поруку треба понављати све док не уздрма њихову свест.

Не тражи утеху, Србине!….. Нема замене за Косово! Једно је Косово, једна је Србија, један Светосавски пут. Ко је с тог пута скренуо, зашао је у беспуће. Тај нема ни отаџбину, ни име, ни светиње, ни веру, ни етику, ни понос… Тај би и кости својих предака продао. Шта све није прошло, шта све није протутњало овом земљом Србијом, али Срби, упркос толиким патњама и искушењима, преживеше и остадоше на врхунцу моралних вредности. Са три стране ударили су зли ветрови на тебе са севера и запада и југа. Остао ти је само исток, одакле је мир души твојој.Окрени се и сада Истоку. Сада ти је мука. Сети се, Србине, јесени 1915. године: Војска, Влада, регрути, младост, Врховна команда, Краљ – све се то повлачило из отаџбине пред најездом аустријских, мађарских, немачких и бугарских армија које су претиле окружењем и уништењем. У памћењу потомака остала је њихова порука: „Ко год не зна шта су муке тешке, нека пређе Албанију пешке”. Три године је Краљевина Србија била пуста земља – Срби су били у туђим земљама. Окупаторске команде објавиле да српска војска више не постоји, да је уништена, да постоје само неки бедни остаци који лутају без наде за спас. Тако је писао непријатељ.

Јесте српска војска страдала и јесте својим костима обележила тај марш смрти, али, после три године оно што је остало од српске војске било је довољно да потпуно уништи две царевине и једну краљевину и да баци на колена бугарске, немачке, аустријске и мађарске армије. Србији је непрекидно пуштана крв. Јуче и данас. Неки кажу да нам је сада најпотребнија слога. Слога, свакако, али слога срчаних, усправних, храбрих, достојанствених, непоткупљивих људи, који се живим Богом заклињу да ће се до последњег даха борити за повратак части и достојанства и целовиту отаџбину. У Србији има таквих људи. И зато, главу горе, Србине! Буди благословен и снажан, Србине брате мој!

Шта ове невладине и ове владине и њихови покровитељи и дародавци, лишени страха од Бога и стида од људи, очекују од Тебе, Србине? Очекују, видљиво је, да пристанеш на отимачину у име слободе и демократије: очекују да се помириш с губитком драгуља своје државе, па и да се помири са отимачем, да разговараш с њим у духу комунистичког братства-јединства. Мисле ове невладине, мисле и ови силници да ћеш на некој граничној линији овако да поздравиш комшију Муфљузија: добро јутро, комшија, како си спавао, како ти је у мојој кући, на мојој ливади, је ли још хладна вода из мога бунара? Слушај, видим да си преорао гробове мојих предака, ако, ако, ја ћу свећу да упалим на овој ливади. Видим да си срушио цркву у којој сам крштен и у којој су крштени сви моји преци. Ако, ако, ја немам намеру да се тамо вратим – остаћу овде, у туђој кући, с туђим комадом хлеба у рукама…Никад се то неће догодити.

Шиптари знају да су отимачи, Срби знају да им је отето. Отуда, једног дана, кад Господ каже да је тренутак, може се са српске стране очекивати грмљавина: „С огњишта милог бежи ми куго!“Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и свету причест и свети завет: мржња на ропство и спремност умирања у борби за слободу. Могу нас силници на коље набијати, могу нас поново бомбардовати, могу нас вешати, али нас никада, никада, неће приволети и натерати да се одрекнемо драгуља који се зове Косово и Метохија.

Извор: Balkans Chronicles


Напиши коментар