Да бисмо градили себе, треба да познајемо своје порекло


Народ смо који има изузетно богату епику, митове и обичаје. На слици: Душанов законик

Живимо у турбулентном времену преоптерећени и префорсирани разним информацијама. Дешава се да нам се намећу ствари које искрено не представљају ништа у нашем животу, а да, услед тога, заборавимо оно основно, што нас интересује и чини нашу личност. Данас се пропагира мултикултура и свет као да се боји припадности.

Међутим, управо се мултикултуром поспешују поделе и, кад дође до сукоба мишљења, најчешће долази до крвопролића, а друштво некако све то прихвати као нормалну ствар. Николај Велимировић, наш духовник и светац, објаснио је такав свет реченицом: „Замислите, да сва пића помешамо у једну чашу и попијемо. Шта би нам се тад десило?“

Чињеница је да народ који нема националну историју и језик не представља народ. Сведоци смо, нажалост, постојања „народа“ без сопствене историје и језика. Зашто данас на овом „брдовитом Балкану“ неко жели да изкомерцијализује припадност? Зашто се историја уопште прекраја? Одговор на ово питање је суштина историје уопште, а то је да она представља „учитељицу живота“. Детаљно проучавање прошлости даје одговоре о будућности.

Стефан Немања српски владар

Ово време не дозвољава велики простор за темељно проучавање припадности. Ако иоле започнемо причу о припадности, очекују нас осуде да смо националисти, фундаменталисти, нетолерантни, једноставно осуде се гомилају са свих страна. С друге стране, ако се не води рачуна о сопственом идентитету, постоји опасност да ће га други присвојити, отуда се појављује Стојан Најмани уместо Стефана Немање, хрватска прича о ћирилици, црногорски језик и тако даље… Има и оне друге крајност коју пласирају нови пророци – самопроглашени професори историје који говоре о Србији као прастарој творевини, у којој су нам преци библијски јунаци. Све ово доводи до апсурда, до празнине. Ово поднебље је право историјско богатство. Као држава и народ прошли смо толико тога да нема потребе ни додавати ни одузимати, ни одбацивати своје, ни прихватати туђе. Били смо жупанија, средњевековно краљевство и царство са чак неколико лоза, деспотовина, аутономна област, кнежевина, па опет модерна краљевина, затим и република (како федеративна, тако и савезна), па модерна република. Имали смо толико победа и пораза, били на страни савезника, чак смо попут једне Француске имали и више покрета отпора у Другом светском рату.

Народ смо који има изузетно богату епику, митове и обичаје. Када поменемо епску фантастику, чојство и јунаштво, ипак, прва асоцијација је популарни филм и књига „Господар прстенова“, а читави циклуси наших народних предања у којима се јављају виле, духови, „добри и лоши момци“ неправедно су запостављени. Желимо ли да изгубимо народну одбрану кроз Краљевића Марка, битке на Косову или највеће сељачке револуције у историји?

Наша земља лежи на остацима старих градова, утврђења или кула које су старе и преко хиљаду година, а неке много више. Тако је граница „истока“ и „запада некада“ била у Сирмијум, данашњој Сремској Митровици; у Нишу је рођен један цар Константин; Крагујевац је основа за сваки модеран српски град; Нови Сад је проглашен „српском Атином“; а недалеко од Приштине, у једном дану, погинула су два владара у бици која је прерасла у мит! Да не говоримо о локалитетима који су сасвим заборављени. Чињеница је да треба ићи напред, укорак са временом, јер свако време носи своје бреме, и то је тачно, само треба водити рачуна да у модерном не изгубимо изворно, тј. традицију.

Модерно је морало да се роди из традиционалног, ништа не настаје само од себе. Не може се манипулација историје зауставити тако лако, заправо сумњам да се може искоренити у потпуности, јер се многе чињенице тек откривају, а остале стално преиспитују и извлаче из контекста. Али, треба тежити смањењу простора за манипулисање. Рецепт за очување лежи у самопоштовању својих обичаја, културе уопште. Да бисмо могли да градимо себе, треба да познајемо основу – своје порекло.

Историја је данас толико експонирана, да се сама помисао на њу равна са ратовима, идеологијама, врло лако дође до хаотичности у сваком смислу. „Тиха вода брег рони“, те тако не смемо наседати на провокације, него сакупљајмо старине, не пишимо графите по историјским здањима, очистимо локални споменик од блата и корова, ово ништа не кошта, јер у противном, доживећемо судбину крајпуташа – гробова крај пута којих се ретко ко сећа.

Аутор: Немања Љ. Јовановић
Извор: Сербум


Напиши коментар