Како је Хрватска владајућа елита “привијала Србе на своје братске груди”


У Лондону је 1638. године штампана књига „Жал над Немачком“, која је приказивала страходе тридесетогидишњег рата. Једна од морбидних илустрација је и ова на којој је приказан Хрват који једе дете.

Године 1741., протурила су световна и духовна господа на угарском Сабору законски чланак, којим је православна вера забрањена на подручју Хрватске. Царица Угарске, Марија Терезија, није га могла признати, јер су јој Срби требали, кад је морала водити борбу на живот и смрт са Пруском.
После свршетка и другог, такозваног седмогодишњег рата, „хрватска господа“ обнавља своје нападе на Србе. 1674. године састао се угарски сабор у Пожуну.

У Хрватској се извршио избор хрватских делегата за тај Сабор по жупанијама. Тим делегатима су жупанијске племићке скупштине давале упутства за рад. У ствари ради се о подмуклом деловању католичке цркве и жељи да потисну Србе и негирају њихова права добијена од аустријског двора. Ево, укратко, упутства Вировитичке жупаније:

1. Не допушта се слободно вршење обреда православцима, јеврејима, лутеранима и калвинима.
2. Не допушта им се подизање школа.
3. Не допушта им се зидати цркве.
4. Православном митрополиту, владикама и свештенству има се одузети “право заштите”, па их треба предавати световним судовима “као и друго смеће (фукару)”.
5. Православно свештенство има се подвластити жупанијским и спахијским властима.
6. Српски православни манастири не смеју никога примити за искушеника без дозволе жупанијске и спахијске власти.
7. Сва имања православних манастира се одузимају.
8. Православни калуђери не могу просити милостиње.
9. Омртвине иза православних који умиру без деце и тестамента, не иду православној цркви, већ спахијама хрватским.
10. Да се све земље и друга имања одузму од митрополита и даду римокатоличком свештенству.
11. Да се укину српске привилегије и српска Дворска Депутација, која заступа српске интересе код Двора.

Упутства Вировитичке жупаније немају везе са хрватским народом, него с римокатоличком црквом, пошто се Хрвати као народ не помињу на простору Славоније до друге половине 19. века. На свим првим савременим пописима у Краљевини Славонији, уз православне “Расциане” (Рашане), живе римокатолички “Шокци” и “Буњевци”, а сви они сматрају се Србима. Шокци и Буњевци похрваћени су од 1870-тих до почетка 20. века, што одлукама хрватског Сабора, што деловањем хрватског свештенства, а све у складу са тадашњим интересима бечког двора.

Митрополит Павле Ненадовић, дозна за ово и брзо се упути у Беч. Царица Марија Терезија чује од митрополита за ово и одмах нареди да се предлози славонских жупанија не узимају у претрес.
Сабор не послуша, већ изнесе захтеве за сузбијање православља. Сабор је чак тражио да православни Срби светкују римокатоличке празнике и клецају кад римокатолички свештеник проноси причешће болеснику. Сабор је тражио да се православним Србима не дају племићке титуле и имања, за заслуге, учињене цару и држави.

Царица Марија Терезија одбија све ово, по савету племенитог министра Бартенштајна, пријатеља и заштитника српског народа.
Ето, тако је хрватски владајући ред “привијао на своје братске груди” како данас декламују хрватски националистички фарисеји, српски народ, који је дошао у Хрватску сеобама. Захваљујући само својој храбрости, услед које је био неопходно потребан Аустрији, он се отео, да у братском стиску на груди не издахне.

А исти овај дух нетрпељивости верске, после раздобља илирства и југословенства, изразио се у геноцидним стрчевићанству и ужасима усташке владавине.

(Одломак из књиге Адама Прибићевића, “Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији”)

Извор: Интермагазин


Напиши коментар