Храбро у борбу Србине, нема повлачења, нема предаје!


SRBIJA
Срби, не одустајте, борите се како знате и умете, да се супротстављајте се овом хаосу који влада на сваком кораку

Целог свог живота бежала сам од политике. И колико сам више бежала, толико ме је више јурила. Књиге и школа, спорт, дружење и забава, све сам радила трудећи се да игноришем тај најпрљавији занат на свету. Па ипак, иако је ништа нисам дирала, политика ми је прво 90-тих уништила младост, потом ми од 2000-те уништава средње доба.

Сада, схватајући да ће ми уништити и старост, што је мање важно, схватам да ће и другима уништити младост и будућност, што је много важније.

И реших се да не бежим. Да станем, погледам је у очи и да се борим. Али, да би се борио, мораш познавати непријатеља против кога се бориш. И мораш имати пријатеље да ти помогну у борби. И што је најважније – мораш бити спреман на последице борбе.

Непријатељи

У почетку мог истраживања непријатеља, мислила сам да су највећи проблем домаћи политичари. Неспособни, плаћени, уцењени, без идеје, без харизме, без храбрости и части… Напунише своје џепове, распродаше државу, предадоше територију непријатељу, уништише војску и економију, направише од Србије сметлиште… Клањају се онима који су нас до јуче (а и данас) бомбардовали, убијали, прогањали, истеривали са вековних огњишта… Све уништише…

Привреда у колапсу, уништено школство, здравство, култура, правосуђе… Елитна јединица полиције и њен командант се развлачи по жутој штампи, први генерал ВС изјављује да војска даје свој потпуни допринос да Србија уђе у ЕУ… Док нам се отима Космет, док се припрема оцепљење Војводине и Рашке области, дакле, док наше границе нису сигурне – наши војници „помажу“ ЕУ да у мисијама широм света брани интересе крупног капитала и помахниталих светских владара који за доста не знају…

Након тог првог утиска, промених мишљење. Они су само спроводиоци, сарадници непријатеља. Сви – већина српских политичара и сви остали сателити институције. Главни непријатељ су САД и ЕУ. Не Европа и не европске земље – које су под сличним јармом тираније – већ ЕУ бирократија као испостава САД! Тај ненормални аглосаксонски незајажљиви инстинкт убице који уништава све што се супротстави њиховој логици поимања света, Србе и читав православни свет напада, прогања, уништава, убија, протерује, малтретира…

Без икакве могућности да живе у миру и слози са другачијим мишљењем и убеђењем, без речи толеранција у свом речнику, западни англосаксонски менталитет захтева непријатеља – ако га нема, морају га измислити, јер они једино као предатори могу да преживе. Чист доказ су нпр. Шиптари или Хрвати, зато им и помаже англосаксонски Запад – то је исти животни инстинкт – инстинкт убице! Како су Срби другачији – морају бити уништени. И милости нема и неће је бити – ми смо нација припремљена за одастрел – и никада нас неће оставити на миру, никада! Осим можда… о томе мало касније.

Ни једна окупација није трајала вечно, неће ни ова

И на крају, у трећој фази, схватих – јесу они наши непријатељи, али највећи непријатељ смо сами себи. Вишеструки геноциди у 20-том веку, разарање Југославије 90-тих, бомбардовање, отимачина народне имовине, пљачкање од стране њихових банака, уништавање српске производње и пољопривреде, српских фармацеутских гиганата од којих нам здравље зависи, отимање територије која је извор духа српског народа, припрема за отимање територије која је извор хране за српски народ, план за даље комадање Србије у регионе – све се то пред нашим очима догађа, а ми? Шта ми радимо? Свака вашка обашка – паметује и прича: мора да се реконструише Влада, морају да се одрже нови избори, морају да се смање пензије, мора да се повећа производња, мора ово, мора оно… и шта?

Ништа. После сваких нових избора добијемо само горе, не чак ни исто. А народ ћути и трпи, озлојеђен, љут, бесан… Нема посла, нема хлеб да једе (иако је Мишковић ухапшен). Све је више мржње и негативне енергије. Све је више насилништва и аутодеструкције у друштву. Бес се испољава свуда, само не тамо где би требало. А како и не би, кад нигде плана, нигде идеје… како пробудити наду и веру у борбу. Да ли има још једног народа на свету који се, при оваквој претњи каква се надвила над нашим главама, не би окупио, сабио редове и борио? Хоћемо ли да им дозволимо да нас мирно побију? Нећемо ни да се боримо?

На наше очи се одваја Војводина, чија администација у Бриселу чека повољан тренутак да пријави људе који ће је спроводити и који ће прогласити независност, планира се даље разбијање Србије регионализацијом, формира се велика Албанија, Рашка нам је пуна терориста, а ми? Замајавамо се хоће ли се сменити Жарко Обрадовић или Милутин Мркоњић? Питамо се је ли већи патриота Коштуница, Шешељ или Обрадовић? Хоће ли победити Екрем или неко други? Јесмо ли ми уопште нормални? Смрт нам дише за вратом, а ми?

Они неће одустати од свог циља да нас униште. Хоћемо ли ми одустати од нашег права да се боримо? За све оне који имају страх од 90-тих и који нон-стоп понављају „ Само да опет не буде рата“ имам само једну поруку: Аглосаксонци су зацртали циљ да ти умреш, једино је питање да ли ћеш умрети као човек или као стока?

Пријатељи

По народу кола прича да је 150-200 милиона долара у Србију ушло са Запада само на подмићивање појединаца и организација – странака, НВО (прочитај шта су у ствари НВО), главних људи у медијима. Да ли је тачно, не знам, нисам видела, али знам да у гладној и осиромашеној Србији, где скоро па ништа не функционише, појединци (политичари, тајкуни и њихова деца) возе скупа кола, носе скупа одела, летују у луксузним одмаралиштима… Одакле им? Него, то сада није ни важно за ово што желим да кажем.

Како је народ усвојио причу да су САД платиле да дођу на територију Србије и раде шта хоће, тако се сада уврежило мишљење да Русија, уколико жели да помогне из „својих“ интереса, треба да ради то исто. Дакле, да отвори своју телевизију, потплати своје људе, а спроводи и брани српске интересе. Опет се питам, јесмо ли ми нормални? Прво, у том случају би исто имали окупатора као што га имамо данас, само он не би био Американац, него Рус. Друго, у том случају, Русија би штитила и бранила руске интересе, који не морају бити нужно српски, зар не? Поготово не у ситуацији где је Србија већ једном ногом у ЕУ и НАТО. Са овом другом ногом не зна шта ће. А ја сам се баш за ту другу ногу закачила, јер ми она још даје наду да нећемо баш мирно, у реду, чекати на ново клање косама.

Свако ко данас заговара војну неутралност, тај, по мом мишљењу, није нормалан и индиректно помаже испуњењу циљева ЕУ и САД. Као што сам напоменула, смрт нам дише за вратом. Или ћемо је прихватити или ћемо се борити. Ако се боримо, морамо да обезбедимо пријатеља. Али, то морамо ми да урадимо, не можемо више да чекамо да нас Русија моли да нас заштити – јер то се десити неће. Српски народ мора да се пробуди, мора да схвати опасност, мора да чује сирене из 99-те сваки дан. Мора да се организује, да се сабере, да изнедри појединце који ће храбро, јасно и гласно, саопштити тешку ситуацију, а потом и своје решење за излаз из овог пакла. Годинама од политичара слушамо само једно исто. Власт је за безалтернативни пут у ЕУ, опозиција симулира неутралност. Нема неутралности, мора се тражити заштита пријатеља!

Свако ко данас претендује да постане борац за живот српског народа, мора да схвати да:

На изборима не може да уради ништа – и да се уласком у Скупштину утапа у систем и постаје исти,
Да мора имати идеју, план за реализацију и бескрајну храброст да се супротстави (анти) систему који је сада успостављен у Србији.
Дајте нам нову идеју, дајте нам жељу да се боримо и пробудимо, дајте нам наду да верујемо у живот, а не у смрт! Дајте да видимо да сте храбри, да имате визију наше будућности, да имате петљу да кажете: за мном! Имамо ли ми таквих? Имамо ли некога ко би рекао: Србија мора да се одлучи шта хоће. Народе српски, ево мог плана:…….! Дајте нам разлог да вам верујемо да сте другачији, да нас нећете преварити, да ћете бити уз свој народ – у добру и злу!

Ко то успе, неће му бити важни избори – имаће народ уз себе. Не мислим за себе да сам нешто посебно паметна, и не мислим да никоме паметујем и причам како би требало да ради, не заиста. Ја сам обична жена из народа.

Вода нам је до врата, или ћемо се подавити или на устанак! Сви!

Нисам чак ни способна да сама покренем иницијативу, да окупим људе и покушам да идеје спроведем у дело, већ се надам да за такво нешто у Србији и расејању постоје паметнији, бољи, успешнији, образованији…

Али инстинктивно осећам опасност и зато имам огромну енергију да се борим за спас – не свој, већ наших покољења. А једини наш спас видим у народном организовању у циљу опстанка, формирању јасне стратегије за уједињење свих српских земаља и људи (а има нас преко 8 милиона на Балкану) и обезбеђењу подршке пријатеља – конкретно Русије, која то несумњиво јесте.

Сами немамо шансе, неће нам дозволити. Ко зна шта ће бити са ЕУ, али једно је сигурно – они нас не желе. Само нас замајавају док не постигну свој циљ. Уједињени са народима исте вере, сличног менталитета и културе, заједничке историје – можемо градити и заједничку будућност. До сада се нисмо обратили за помоћ пријатељу. Хоћемо ли?

Тешко је да теже скоро па не може да буде. Докле ћемо копати свој гроб? Хоћемо ли да кажемо – доста је било? Помози нам моћни руски пријатељу, треба нам помоћ! Јел тако тешко тражити помоћ када ти је потребна? Изгледа је то Србину много тешко, теже него да гледа сопствену пропаст. Или можда неко има неку другу идеју за спас? Ако има, ја бих била пресрећна да је чујем, видим, доживим…

За крај, замолила бих све свесне Србе, да не одустају, да се боре како знају и умеју, да се супротстављају овом хаосу на сваком кораку, да се надају да нам има спаса и да ће нас Бог сачувати кад будемо били спремни да му помогнемо. Последице борбе могу бити велике, али су последице предаје још веће. Нема предаје, само храбри опстају.

Аутор: Јелена Бркић
Извор: facebookreporter


Напиши коментар