Капетан Ђока – ратник са дрвеном ногом


Капетан Ђока Влајковић, ратник и задужбинар

Велики родољуб и необичан човек. Прзница по природи, волео је да се свађа кад шета кроз варош, често и са самим собом, али највише са владарима и владама. Било ко да је на власти, капетан Ђока је имао озбиљне замерке. Једино је био миран када је гајио цвеће на свом имању, код данашњег Дома Народне скупштине. Своју имовину тестаментом је оставио „Ученом друштву и Савету великошколском да заједнички решавају“.

Записао је да приход од имања употребе само за оно што је за отаџбину најкорисније и најпрече и да имање не смеју продати.

Ђока Влајковић рођен је 1831. године. Према једном извору рођен је у Војводини, односно у тадашњој Угарској, док други извор наводи да је рођен у Београду као син Тодора Влајковића из Призрена. По завршетку основне школе и упису на лицеј, показивао је љубав према војсци. Нико од њега није више пута викнуо Доле влада! или Уа, владар!, али исто тако није било човека у Србији који је први истурао груди на онога ко би се дрзнуо да насрне на његову земљу. Зато је кроз свој цео живот војевао и борио се за српско уједињење. Као официр без ноге, ампутирану је заменио штулом. Када би му штула досадила, одбацивао ју је, подвезивао ногавицу и ослањао се о штаку. Тако је и предводио борце у јуришу! Године 1845. тадашњи Генералштаб упутио га је у јункерску војну школу у Русији, али нема података да ли је ту школу и похађао. Познато је да се из Русије није вратио у Србију, него је ступио у аустријску војску у којој је у октобру 1847. године произведен у чин потпоручника. Већ следеће године, за време мађарске буне, придружио се српском добровољачком одреду који је окупио Стеван Петровић Книћанин. Истакавши се у одбрани Србобрана, код Вардаринског моста, седамнаестогодишњи официр добија прво од многобројних одликовања – Медаљу за храброст.

Три године касније напустио је српску војску, јер је трајао период мира који он није могао да издржи, и обрео се у Русију. Додељен је стрељачком батаљону који је учестовао у чувеној одбрани Севастопоља у Кримском рату. Добио је капетански чин и Орден Св. Ђорђа, али је у тој борби рањен у ногу која му је доцније ампутирана. У Србију, којом је владао кнез Милош, вратио се као пензионисани капетан руске царске војске.

Како би обуздао своју ватрену нарав, гајио је цвеће, али му ђаво није дао мира! Када је завладао млади кнез Михаило, Ђока је враћен у војску као тобџијски капетан, где су га сви запамтили у борбама по немилом догађају на Чукур-чесми. У тим дејствима водио је аустријске Србе из вароши Панчева, од којих је касније добио позлаћену сабљу у вредности од сто дуката. На њој је писало Храбром Ђоки Влајковићу од Србаља Панчеваца. Запосевши положаје код Видин капије, у инат дипломатији Илије Гарашанина, из свег гласа је викао: Око за око, зуб за зуб!

Влајковић је постављен за намесника војне болнице, након бомбардовања Београда и окупљао је око себе српску омладину која је гајила иста осећања за уједињење. Успоставио је и чврсту везу с црногорским кнезом Николом, али је био најватренији у пропагирању рата против Турака и освете Косова. Због тога је дошао у сукоб с намесништвом и 1869. године поднео оставку на државну службу.

Кад је опалила Невесињска пушка, Влајковићева кућа се претворила у штаб добровољаца, оружија, муниције и одеће за војску. Све паре што су му стизале из Русије давао је за рат Срба у Босни и Херцеговини. Иако су му владари били мрски, Ђока се са одушевљењем ставио на располагање домовини када је мала Србија заратила са Турском 1876. године. Дрвена нога му није сметала а на фронту је био жива ватра! Јунаштво му је донело прво чин мајора, па затим потпуковника. Ипак, за народ је остао увек – капетан Ђока. Храбро је предводио Шапчане и Подрињце у борбама за заузимање Раче, а потом и ослобађања простора све до Бијељине. Забележено је да су му шабачки Цицварићи посветили чувену песму: „Капетан Ђока путује, путује, Капетан Ђока путује сад”.

Задружбина Ђоке Влајковића у Ул. Влајковићевој 5

И у следећем рату са Турском 1877. дозволили су му да командује својим самовољцима, где је стекао и чин пуковника. Влајковић је водио главне борбе за Пирот, Белу Паланку, Власотинце, Грделицу, Сврљиг, Џепу и Владичин Хан. После тог рата Ђока је постављен за команданта Ибарке дивизије. Али шта вреди?! Он се окомио сада на кнеза Милана Обреновића – „Доле владар!“. Одмах је пензионисан по други пут.

Овај велики војник сав свој иметак тестаментом је оставио просвети. Умро је 1883. у педесет другој години живота. У његовој заоставштини налазио се и 21 орден, а међу њима била су два ордена Црвеног крста, Споменице црногорске и севастопољске, три Ордена Таковског крста различитог степена, руски Орден Свете Ане, Медаља за храброст, руски Крст светог Ђорђа…

Извор: Сербум


Напиши коментар