Слово, по слово: Српски језик ишчезава


Шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио.

Ћирилица је протерана са српских улица. Заједно са њом протеран је и српски језик. Све је више власника пословних објеката који имају српско држављанство, а по малограђанском менталитету чезну за туђим светом. Попут сваког празноглавог конзумента јефтине амбалаже, тако и ови скоројевићи каче натписе и фирме латиничним писмом на светски популарном, а зашто не рећи, колонијалистичком енглеском језику.

Поводом првог додељивања „Повеље Метице српске за неговање српске језичке културе“ познати новосадски песник Иван Негришорац средином априла 2013. године у Матици српској осврнуо се, између осталог, и на ову веома штетну појаву која нас све више претвара у недостојне потомке Стефана Немање.

У знаменитом „Слову о језику“ велики жупан српски Стефан Немања оставља завештање своме сину светом Сави: „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потрао и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ“.

У истом духу збори и Иван Негришорац:Нисам баш тако мало путовао светом, али овако необично одустајање од сопствеог језика и писма нигде нисам уочио. Нешто слично можемо наћи пре свега у земљама које су биле изложене колонијалистичким освајањима, у земљама у којима је дуго, као званичан, негован језик окупатора и у којој су се, у међувремену, развиле црте ропског менталитета. Срби у својој историји никада нису одустајали како од идеала слободе, тако и од свог језика и писма, а једино су том притску подлегли када су на то били силом приморани, најчешће током ратова, у времену окупација“… „Новина наше данашње ситуацији јесте пре свега у томе што некадашње окупационе захтеве сада спроводе сами Срби: очигледно је да се уз неодговорност у односу на најважније тековине сопствене језичке културе, код Срба развио и специфичан аутодеструктиван начин мишљења и понашања који води ка доследно вођеном процесу самопоништавања“.

Младост Србије графитима поручује држави: „У памет се…“

 

Остаје отворено питање ко је крив за стварање овог погубног тренда? Да нису можда медији посејали „коров“ који перманентно потискује српски језик? Можда су за све криви културни посленици којима страна уметничка продукција више прија од домаће. По речима Негришорца, данас против српске културе најефектније раде сами припадници те исте културе: то су они људи који сопствену културолошку позицију дефинишу кроз нужности порицања свих традиционалних вредности ове културе. Такви културтрегери обично говоре како се морамо обрачунати са прошлошћу, поништити је без остатка, да би се могла градити некакава култура достојна захтева нашег времена.

А у нашем времену, сведоци смо, нема места за завештање Стефана Немање, потоњег светог Симеона Мироточивог, па ни за светог Саву чији храм на Врачару граде дунђери, а не неимари, ко „Скадар на Бојани“.

Аутор: Предраг Прокопљевић
Извор: БКТВ


Напиши коментар