Ко си ти, Мишка тенкисто?


Спавај, Мишка, спавај, Васиљу… Бог да вам душу прости, другови борци!

Постоји у српском главном граду меморијал посвећен успомени на ослободиоце Београда. Беле стеле, тужне фигуре, дугачки спискови имена и назива различитих партизанских јединица и „пролетерских“ бригада…

Увече је то обичан градски парк, ту се играју деца, недалеко разговарају њихове баке и маме. Омладина вози ролере, неки старији су изашли у тренеркама на свакодневни „тренинг“. Девојчица од три-четири године се бори с пластичним тротинетом који се преврнуо. Ако се крене даље у дубину меморијала, на самом крају се налази парцела на којој су сахрањени совјетски борци, погинули приликом ослобађања града.

Скоро да се не виде свуда присутне звезде и српови с чекићима. Зато се срећу сасвим непретенциозни, али задивљујући по својој једноставности, натписи. Посивела од времена, као да је прилепљена за земљу, мала бетонска плоча на којој стоји: „МИШКА ТЕНКИСТА“…


Ко си ти, Мишка тенкисто? Одакле си родом? Како си погинуо?

Ко је плакао за тобом, ко те је чекао? Да ли си стигао да неко време будеш тракториста у родном селу или си тек на обуци савладао вештину управљања страшом машином? Био си Сибирац или Калужанин. Није остало ни твоје презиме, ни патроним.

Анђео смрти је дошао по тебе док си седео у црном комбинезону у гвозденој звери или те је узео из болничког кревета или с операционог стола… Ко ће се сад сетити, ко ће испричати…

Али једно засигурно знамо. Ти си, Мишка, био тенкиста и погинуо си борећи се против непријатеља.

На плочи Мишкиног суседа, Петра Кољукова, тек мало сасушена ружа…

А ево га и „Васиљ“… Само име.


По свему судећи, Васиљу, ти си син моћног Дњепра… или тихог Полесја.

Бивало је, врати се у летње вече у сељачку кућу твој отац. Седне за сто, обрише белим рукавом крупне капи зноја са чела и дубоко уздахне. Погледа пожутелу фотографију на којој се ти, у извезеној кошуљи, сакоу и с капом, несташно осмехујеш млад и пун снаге…

Добар си радник био, Васиљу… – прозбори тихо. Седи и замишљено гледа у олују која се спрема.


На следећем камену је читава историја: „Ајрафет Атанасович Каропетјан, капетан. Ечмиадзин. Јерменија.“

Мирисало је на сунчану лепоту и старину Араратске долине. Била је овде, капетане, чак и твоја фотографија, али је нестала.

Испод велике вертикалне плоче лежи „Седамдесет девет неидентификованих бораца Црвене армије, међу којима се налазе…“ Дугачак списак. Имена, презимена и патроними: „Середа, Тонкосејев, Сорокин, Литовченко… Расказов, Пашков, Вохниченко, Божан, Пасечниј… Губарјов, Чуприн, Полгура, Стојев, Зевакин…“ – 62 човека. То су они за које се тачно знало да су то они, „неидентификовани“, а још овде почива „И седамнаест непознатих“.


На плочи су два свежа каранфила. Ни звезда, ни крстова…

Девојчица је савладала свог пластичног коња. Рукама чврсто држи волан и пажљиво гледа непознатог чику с брадом, замрла је.

Ајде, Милице, ајде, душо – окренувши се зове је бака ниским гласом.

На Београд пада прохладна ноћ.

Војничке плоче се беле на позадини од јесење траве.

Спавај, Мишка, спавај, Васиљу… Бог да вам душу прости, другови борци!

Аутор: Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
Извор: СПЦ


Напиши коментар