Опанак наш једини у борби за опстанак


Иако значајан део српске традиције, опанчарство се бори за опстанак
Иако значајан део српске традиције, опанчарство се бори за опстанак

Нико на свету не зна да направи опанак као мајстори у Србији. Зато су и одлучили да технику израде најпознатије српске „ципеле“ кандидују за Унескову листу нематеријалног наслеђа. Да би овај производ стао раме уз раме са најпрестижнијим националним обележјима других земаља, потребно је много труда, али и решавање бројних проблема занатлија.

Дејан Милосављевић, председник Националне асоцијације за старе и уметничке занате и домаћу радиност, који је допринео да се опанчари из целе Србије окупе и удруже у селу Раковица надомак Београда, тврди да ниједан народ не прави овакву обућу.

Доста сам путовао и гледао шта људи раде, али наша техника са преметом и преплетом је јединствена, као и „кљун“, односно „шиљкан“ на врху – показује нам Милосављевић на опанку који је сам направио, иако се овим занатом бави из хобија. – Швеђани имају нешто слично, али не користе штављену кожу, па на њиховој обући има и крзна.

Управо та кожа од које се праве примерци који се могу купити само у Србији, задаје највише проблема опанчарима.

Од када је приватизована фабрика у Руми, ми више немамо где да купимо материјал за раджали се опанчар Златимир Радојковић. – Фирма је продата „Гучију“, а чули смо да машине које су се користиле за штављење коже сада стоје напољу и пропадају. Ми не производимо велику количину, нисмо неки велики купци коже, па и разумем да фирма нема од нас велике користи, али држава би требало да се постара да овај проблем реши, ако сматра да је опанчарство део културне баштине овог народа. Сировина може да се увезе из иностранства, али имамо два проблема: или је квалитет „нула“ или је материјал изузетно скуп.

Опанчарка из Баната

Опанчарство важи за мушки занат, али у свом еснафу колеге у Србији имају и једну даму. Мирна Рацков из Кикинде је сасвим случајно почела да се бави овим послом. – Радила сам у фабрици која је производила обичну обућу, а имали смо поруџбину за опанке – прича власница радње „Маца папучарица“.

Узела сам један опанак и рашила га и тако сам се заинтересовала за ручну израду. После сам покренула свој посао и сада производим 25 врста опанака и сама сам свој газда.

Трачак наде да ће овај занат преживети упркос тешким временима и новим технологијама улива и сазнање да у нашој земљи постоје дечаци као што је Милош Петровић из Брајковца код Лазаревца. Њега је деда Милован, искусни мајстор, који скромно каже да је за четири деценије рада направио само 2.000 опанака, подучио овом занату. Док намешта шајкачу, прича нам да на стотине девојака и младића у културно-уметничким друштвима у нашој земљи и иностранству игра у његовим опанцима.

Само у мом селу је раније било пет опанчара, а сада их у целој Србији нема више од 20 – сећа се деда Милован. – Моја деца нису хтела да наставе традицију, али је унук заволео опанчарство и добар је шегрт, иако има само 11 година. Пуно ми је срце. Само да доживим да ме наследи.

Извор: Новости


Напиши коментар