Пад Константинопоља – дан када је завршен Средњи век


pad-carigradaМало који догађај у прошлости људске цивилизације покренуо је тако брзо точкове историје као што је то био пад Константинопоља. Престони град Византије освојила је војска Отоманског царства 1453. године после два месеца борбе.

Уторак, 29. мај 1453. године сматра се једним од најцрњих дана у историји хришћанства.

У свитање тога јутра, након двомесечне опсаде, кроз разрушене бедеме византијске престонице ушла је победничка турска војска на челу са султаном Мехмедом Другим. Пад Константинопоља је истовремено значио и крај Византије. Међутим, по својим далекосежним последицама овај догађај знатно је премашио значај пропасти једне државе. Помрачење месеца, које је током опсаде висило над главама и нападача и бранилаца, као да је убрзало точкове историје. После ове битке нестао је стари верски поредак у Европи, на чије је тло ступио ислам.

Зазидани монаси

Уочи уласка отоманских војника у град, велики број људи се сакупио у цркви Божанске мудрости (данашња џамија Аја Софија), надајући се да ће их Господ заштити од неверника. Када је Мехмед стигао пред светињу, наредио је да се сломи бронзана капија након чега је уследио прави покољ. Остала је легенда по којој су смрт избегла само двојица монаха, који су се попели на спрат цркве и ушли у њен зид?! Према предању, из зида ће изаћи тек када црква поново постане хришћанска богомоља.

Пропаст почела знатно раније

Освајањем Константинопоља Турци су практично прекинули и све дотадашње копнене везе између Европе и Азије, што је западне земље натерало да на Исток крену новим, поморским путем, који ће, случајно или не, одшкринути и врата Новог света. Током опсаде византијске престонице први пут је употребљено и ватрено оружје, што ће донети револуцију у историји ратовања. Осим тога, велики број учених Византинаца, пребеглих у Европу, понеће са собом и сву мудрост хеленизма. Верује се да су управо они најзаслужнији за појаву хуманизма и ренесансе у европској култури. После пада Цариграда, дакле, више ништа није било као раније. Средњи век је тиме дефинитивно отишао у историју.

Иако се овај датум узима као коначни слом византијске царевине, треба рећи да је оно слабило и пропало знатно раније. У време пада састојало се само од Константинопоља и његове ближе околине, као и деспотовине Мореје којом је управљао деспот Тома Палеолог, брат цара Константина Драгаша. Српска деспотовина је још одраније била захваћена унутрашњим сукобима, неспособна да брани и себе, а камоли да помогне другима. То се, уосталом, и показало неколико година касније када су Турци практично без борбе ушли у Смедерево и тиме избрисали Србију са карте света. Слично је било и у Босни која је скоро пола века плаћала данак вечитог трвења између краља и властеле, а последња бугарска држава, Видинска кнежевина, пропала је је још 1398. године.

С друге стране, Отоманско царство је било тек на почетку уздизања. Султан Мехмед Други, који на чело Порте долази 1451. године, као свој први и највећи циљ поставља управо освајање Константинопоља. Да би то остварио најпре је потписао мировне уговоре са Мађарима и Млетачком републиком, а затим је неометено кренуо у остварење свог наума. Први потез му је био изградња тврђаве на европском делу Босфора, тачно насупрот постојеће Андалузијске тврђаве, на месту где је мореуз широк свега 700 метара. Од тог тренутка више ниједан брод није могао проћи до византијске престонице, а да при том избегне контролу турских војника. Тиме је онемогућена било каква помоћ која би Византинцима, током предстојеће опсаде, морским путем могла стићи из света. Уједно, то је био и јасан знак да ће напад на Рим истока, како су га многи тада називали, ускоро започети.

Вратиће се цар

Тело Константина Драгаша никада није пронађено, што је допринело стварању бројних митова и предања. Једна од легенди говори да византијски цар спава под Златном капијом и да ће се пробудити када хришћани поново буду ослободили Константинопољ. О томе колико се веровало у тачност ове легенде, можда најбоље потврђује пример да су многи потоњи отомански султани ову капију држали затвореном. Зазидана је и дан-данас.

Европа затворила очи

Цар Византије, Константин Драгаш, био је потпуно свестан ситуације. Немоћан да се сам одупре и овога пута се, као и његови претходници, обратио за помоћ хришћанским земљама у Европи, надајући се да ће нови крсташки поход зауставити Турке. Нажалост, његове наде су биле јалове. У Европи није било ни могућности ни воље да се помогне цару. Наиме, након окончања стогодишњег рата, Француска и Енглеска су и даље видале своје ране. Немачке државице су биле у међусобним сукобима, сличних невоља је било и на Иберијском полуострву, а Мађарска и Пољска се још нису биле опоравиле од пораза код Варне, 1444. године. Ипак, поједине трупе су и без организоване помоћи Запада похитале у помоћ Константинопољу. Пре свих Ђеновљанска република, као традиционални савезник Византије, послала је два брода са 400 људи, које је предводио Ђовани Ђустинијани Лонга. Успут су покупили и 300 војника из ђеновљанске војне посаде стациониране на Хиосу, па је у Константинопољ пристигло око 700 добро наоружаних и прекаљених бораца. Тиме је гарнизон у опкољеном граду, који је имао око 50.000 становника, нарастао на око седам хиљада војника. Насупрот њима, процењује се да је Османлија било око 150.000.

Уочи самог напада, византијском цару се обратио мађарски градитељ топова Урбан, понудивши му своје услуге. Нажалост, у градској каси није било довољно новца за понуђене топове, па се угарски трговац обратио Турцима. Султан Мехмет се није двоумио, исплативши му три пута више од тражене суме. И мада су топови били великих димензија (дужина им је била већа од осам метара), на бојном пољу су имали више психолошки него убојити значај. Међутим, управо са њима је започела и нова епоха у историји ратовања, ера ватреног оружја.

Флота стигла копном

Отоманске трупе почеле су да се окупљају почетком 1453. године, да би прве јединице пред Константинопољ стигле на Велики понедељак, 2. априла. Скоро истовремено је почела да пристиже и турска флота са око 200 бродова, на чијем челу је био потурчени Бугарин Сулејман Балдоглу. Када су браниоци опазили бродове, одмах су између Пере и Цариграда развукли масиван гвоздени ланац, којим је онемогућено да бродови пристану под самим бедемом града.

Данашњи изглед разрушених цариградских бедема

Затварајући обруч око Константинопоља и поштујући исламску традицију, Мехмед Други је позвао становништво на предају, обећавши им живот и сигурност за имовину. Исту понуду је упутио и самом цару, али је негативан одговор убрзо стигао са обе стране. Напад је, дакле, могао да почне. Први озбиљан удар Османлије су извршиле 18. априла на разрушени део бедема. Турци су покушали да спале барикаду од кочева и омогуће себи прилаз у сам град. Међутим, здружене снаге на челу са Ђустинијанијем успешно су одбиле напад захваљујући, пре свега, свом искуству и оклопу, али и чињеници да се борба водила у једном уском појасу у коме турска бројчана премоћ није могла доћи до изражаја. Два дана касније, у петак 20. априла из Мраморног мора су се изненада појавила четири ђеновљанска брода са потребним намирницама намењеним браниоцима. Турска флота је одмах покренута, али су савезнички бродови, уз пуно среће и велике борбе, успели да приђу граду. Успешан продор је подигао морал браниоцима, а турски заповедник флоте, Балдоглу, одмах је ражалован и на лицу места погубљен.

Ипак, пробој хришћанских бродова указао је султану да град треба притиснути са свих страна. Да би се то остварило, морало се овладати и заливом Златни рог, а то се без флоте није могло учинити. Како је морски прилаз Златном рогу био преграђен ланцем, Мехмед се одлучује на скоро невероватан подухват – да своје бродове пребаци копном. Скоро хиљаду радника су уз помоћ волова успели да поставе науљене балване, по којима је флота од 70 бродова за само једну ноћ прешла копнени појас и поново се отиснула у воду. Запрепашћени браниоци су покушали да нападну турске бродове, али нису успели. Нападачи су дефинитивно затворили и овај прилаз граду.

После тога Турци су наставили још бесомучније да опседају бедеме, али и да копају тунеле испод њих. На њихову жалост, ниједна акција није дала значајне резултате. Храброст, вештина и срчаност цара Константина и капетана Лонге надахњивали су браниоце на још веће напоре. Месец и по дана након почетка опсаде обе стране су биле потпуно исцрпљене, а помрачење месеца 22. маја донело је зле слутње и једнима и другима.

Зле слутње

У турском логору су увелико почеле да се појављују слутње. Колале су приче да је млетачка флота надомак Цариграда и да Мађари прелазе Дунав. Подржан од младих војсковођа, султан Мехмед је одлучио да још једанпут покуша. Борба се захуктала, а у тренуцима када је већ деловало да је победа бранилаца на дохват руке, јер ни последњи налет Турака није успео да пробије одбрану, један залутали пројектил је погодио Ђустинијанија у груди. Рањени капетан је, противно наредби да се унутрашње капије не отварају док се борба не оконча, затражио да га унесу у град. Видевши отворену капију, браниоци су то протумачили као знак за повлачење, па су се и сами повукли оставивши небрањене бедеме. Турци су то приметили и још жешће навалили. Суочен са јаким налетом Османлија и свестан да је битка изгубљена, Константин Драгаш је са себе скинуо све ознаке царског достојанства и кренуо у самоубилачки јуриш. После тога га више нико није видео међу живима.

Освајањем Константинопоља отоманска империја се учврстила на тлу Европе, одакле ће наставити свој ратнички поход далеко на Запад. Биће заустављена тек под бедемима Беча, два века касније, али царски византијски град више никада неће бити у рукама хришћана. Помрачени месец је, очигледно, био на страни исламског полумесеца.

Извор: Прес


Напиши коментар