Пајтић и Зукорлић на истом задатку


Муфтија Зукорлић несметано ради на екстремној исламизацији „бошњачке“ популације, гради највећи минарет у Европи, уз благослов српских власти

Основно значење речи „суверенитет“ углавном се своди на једно, а то је: „врховна власт у оквиру јасно дефинисане територије“. Истина, појам суверенитета се мењао кроз историју, зависно од тога ко је на некој територији вршио власт. У модерном смислу, под суверенитетом се подразумева политичка власт.

Држава је политичка институција у којој се суверенитет подразумева; а такав суверенитет има своју унутрашњополитичку и спољнополитичку димензију.

Наравно, у савезним државама суверенитет је подељен на појединачне државе и на централну власт. Слично је и у лабавим „савезима“ какав је Европска унија, где свака чланица такве мега „државе“ мора да се одрекне једног дела суверенитета (посебно у монетарној, социјалној и економској сфери), пребацујући то на Савет европске уније (‘Савет министара’).

Дакле, предуслов суверености јесте прецизно обележена територија на којој постоји јединствена политичка власт. У случају Србије, која је званично независна држава и чланица Уједињених нација, појам њене суверености данас је доста дискутабилан. Иако је у уставном смислу држава Србија јасно омеђена, у пракси су ствари умногоме другачије. Србија одавно нема фактичку власт на значајном делу своје територије, који се зове Косово и Метохија.

Ових дана сведоци смо да највиши носиоци српске државне власти морају да упућују захтев Еулексу, односно, натовско-шиптарској парадржави, да би својом ногом могли да ступе на територију јужне српске покрајине. Из таквог примера јасно видимо да суверенитета нема на оном делу територије где држава није у стању да примени силу. У савременом свету, противно логици међународног права, и даље влада закон јачега. Видимо да то, што територија државе Србије, по међународним законима, ни данас није спорна, не представља никакву гаранцију суверености.

Отуда, и данас, као и вековима раније, једини чувар суверености једне државе јесте армија и полиција те земље. Суверено је оно што се може војничком чизмом одбранити. Оно што се не може одбранити властитим снагама (или уз помоћ савезника) никако не може бити под политичком влашћу државе.

Суверенитет је, како видимо, растегљив и подложан је променама. Али, најопасније је када се држава на једном крају начне, то јесте, када једна држава изгуби способност да управља делом своје територије. То је знак њене слабости и права је прилика за унутрашњу нестабилност, за сецесионистичке захтеве и за иредентизам.

Бојан Пајтић се жали ЕУ

Ових дана, након једног периода притајености, огласио се и председник војвођанске владе. Наиме, Бојан Пајтић је разговарао у Бриселу са европским комесаром за регионалну политику Јоханесом Ханом, тражећи од овога да се у изради закона о финансирања Војводине укључе и „европски експерти“. Сваком нормалном је јасно да се унутрашња политичка питања никако не смеју решавати у сарадњи с неком страном земљом. Заправо, позивање страних институција да решавају проблеме у вашој држави не може се назвати другачије него издаја, ма колико се политичари и медији у Србији трудили да из политичко-правног вокабулара избаце такву реч. Једноставно, не постоји друга реч која би се у сличном примеру денунцирања властите земље могла употребити.

Сада се намеће питање шта ће централна српска влада предузети против оваквог чина Бојана Пајтића? Да ли ће, као и много пута до сада, да преко свега пређу као да се ништа није догодило? Ако тако ураде, само ће охрабрити Бојана Пајтића, да у помоћ позива странце, не би ли на такав начин остварио предуслове за отцепљење севера Србије.

Када је у мају месецу донесена Декларација о Војводини, српске власти су зажмуриле на оба ока, однекуд верујући да такав акт неће произвести озбиљне последице. Влада Србије тада није сматрала за нужно да спречи прекрајање историје, јер Војводина се никада није прикључила Србији. А у Декларацији, коју су војвођански сепаратисти усвојили, лажно стоји да је „Војводина настала и потврђена вољом њених народа на Скупштини изасланика народа Војводине у Новом Саду 30-31. јула 1945. године, када су они јединствено одлучили да се Војводина, као Аутономна Покрајина, прикључи Србији“.

А историјска је чињеница да се оно подручје, које се данас назива лажним именом Војводина (Срем, Банат и Бачка, плус Барања) присајединило (а не прикључило) Краљевини Србији. Јасно је да је немогуће да се иста територија (само без Барање), која је Србији присаједињена 1918. године, поново прикључи истој тој земљи (Србији) непуне три деценије касније. Али, нажалост, људи из српског државног и политичког врха не само да не види „јадац“, већ, чини се, и сами здушно раде на промоцији измишљене Војводине и на афирмацији новокомпонованих Војвођана (и Војвођанки приде).

Зукорлићева зелена трансверзала

Муфтија Зукорлић, такође, не губи време, већ марљиво ради на стварању самосталне (аутономне) области Санџак, која би (по његовој замисли) најпре требало да се формира на територији Србије и на територији Црне Горе. Ваљда неким међудржавним споразумом између Црне Горе и Србије. На први поглед, то делује као „немогућа мисија“, али, сетимо се да је, не тако давно, одвајање Црне Горе од Србије и стварање црногорске нације исто тако деловало неизводљиво.

Муамер Зукорлић је за почетак нашао једног истомишљеника у Црној Гори – Небојшу Медојевића (један од лидера Демократског фронта) – који се сложио да би Санџак могао да буде некаква „прекогранична регија“. Муфтија Зукорлић несметано ради на екстремној исламизацији „бошњачке“ популације, гради највећи минарет у Европи, уз благослов српских власти отвара исламски универзитет у Новом Пазару, маше турским заставама и сања дан када ће успети да санџачки вилајет прикључи „матичној држави“ Босни.

У несхватљивој жељи српског политичког врха да Србију, пошто пото, прикључе Европској унији, српска власт је сама себи везала руке. На једној страни Србија цвили да је Европска унија прими у своје наручје, а са друге, унутар земље нарастају противречности, које прете да изазову потпуни распад система и нестанак државе. Они којима Србија неразумно хрли у загрљај одавно имају прецизан план како да Србију сведу на Београдски пашалук.

Стога не треба да нас чуди што Бојан Пајтић тражи помоћ у ЕУ нити што Муамер Зукорлић своју судбину и судбину „вилајетских бошњака“ везује и за Турску и за ЕУ. Оно што треба да нас чуди и забрине, јесте незаинтересованост актуелне српске политичке елите, која не зна, не уме или намерно неће да заустави растакање српске државе, док се то, евентуално, још може учинити.

Аутор: Д. Гостељски
Извор: Корени


Напиши коментар