Шљивовица – национални бренд који би могао да донесе 700 милиона евра годишње


Стручњаци кажу да чак не знамо тачно ни колико шљивиних стабала имамо

Ракија је бренд по коме се Србија вековима препознаје, али за међународно брендирање „мученице“ ниједна влада после Другог светског рата није залегла. Мада су многи чланови администрација били осведочени дегустатори. Зато су шљивовицу пре Срба регистровали Немци, Чеси, Италијани, Хрвати…

Да се држава на време ангажовала на међународном брендирању технологије српских воћних ракија, сада бисмо били као Французи, који имају монопол на бренд коњака, или као Шкотланђани, чији малт виски нико други не сме да производи. Стручњаци кажу да чак не знамо тачно ни колико шљивиних стабала имамо, иако је она српско стратешко дрво.

Колико је шљива важна, говори податак да је кнез Милош ангажовао немачког стручњака да попише сва стабла шљиве и све ракијске казане. Тај наводно неписмени кнез је помно пазио на своју стратешку производњу, јер је подигао државу извозећи свиње, шљиве и ракију у време кад су „сељаци били јаки као бикови, а пили као људи“.

Данас то не важи, јер су села опустела, а уместо домаћих квалитетних пића пијемо скупе бућкурише сумњивог квалитета.

Последњи статистички подаци кажу да имамо 40 милиона стабала шљиве, али то није релевантан податак, јер је добар део воћки већ стар. Ипак, чак и са 25 милиона родних стабала која дају 5-6 килограма воћа, могли бисмо да правимо воћне ракије највишег квалитета. Оне би могле годишње да донесу Србији и до 700 милиона евра – каже проф. др Нинослав Никићевић, једини носилац звања доктора наука у области јаких алкохолних пића у Србији.

У свету науке он је познат као аутор „алкохолне библије“ књиге у којој је прецизно описан процес производње свих познатих јаких алкохолних пића. Ова јединствена књига има 1.460 страна и тешка је око три килограма, а продаје се и изван граница Србије, иако је на српском. Свет је због добре воћне ракије спреман и српски да учи, кажу у шали научници.

Три технолошки најсавршенија јака алкохолна пића на свету су српска шљивовица препеченица, француски коњак и шкотски малт виски – тврди др Никићевић. – Иако сада и други производе шљивовице, они једноставно не могу да угрозе статус српске шљивовице као најбоље на свету.

Цар Душан бичевао пијанце

Стари Словени су још у 5. веку пили медовину, забележили су византијски хроничари. – Није познато када се тачно почело са масовном производњом ракије, али се зна да је она постојала још за време цара Душана. О томе сведочи параграф 166 његовог чувеног законика из 1354. године, по којем су предвиђене оштре казне због злоупотребе алкохола „да ће бити бичеван 100 пута и вргнут у тамницу“ онај које под дејством алкохола и малтретира трезног човека. Уколико се дотични не би опаметио у тамници, онда се поново изводио на бичевање. Производња ракије и алкохола настављена је и за време турске владавине од 1389. до 1878. године, а писани подаци указују да су Турци сакупљали таксе од 12 аспри по казану – каже проф. др Нинослав Никићевић.

Ипак, да бисмо зарадили богатство од ракије, постоји неколико услова, кажу стручњаци. Први је да баталимо прављење шећеруша, пијачара, брља, хлебара, дасковача или не дај боже – зозоваче. Други је да оно што направимо лепо упакујемо у боце од 0,7 или 0,5 литара. Трећи услов је да наши економисти изађу у свет нађу начин да богатство које имамо извеземо, јер свет неће нама доћи на ноге.

Услов свих услова јесте да производимо врхунске воћне ракије, а такав квалитет тренутно нуди највише до 30 одсто произвођача. А шта је са осталима, који користе дедину технологију која не ваља? Зато је неопходна едукација произвођача коју ми изводимо на курсу на Пољопривредном факултету. Неопходна је и боља законска регулатива јер су произвођачи најбољих ракија најчешће добри сеоски домаћини којима је често скупо да се региструју као предузетници, што је пак неопходно за излазак на тржиште – каже др Никићевић.

Он каже да је веома тешко поделити нашу земљу на регионе који би требало да се специјализују за производњу одређене ракије.

Микроклиматски услови у целој Србији идеални за воћарство. Самим тим и за производњу воћне ракије. Ипак, Шумадија има извесну предност за производњу ракије од шљиве, дуње, јабуке, малине, купине, а Војводина је сјајна за лозовачу, комовицу, крушку. Шумадија, источна Србија и Копаоник су због лековитог биља богомдани за производњу специјалних ракија траварица, које се много траже у Европи. По правилу, најбоље су ракије произведено од воћа које расте на 600 до 800 метара надморске висине. Бог нам је дао идеалне услове, потребно нам је знање и рад, па да освојимо свет. Ако бисмо сва јака пића поредили с ратним бродовима, српска воћна ракија је носач авиона – каже др Никићевић.

Да би илустровао своје речи, пажљиво је извадио тамну боцу из које после отварања потекао ароматичан мирис, а затим је пажљиво насуо мало мрке течности у чашу, зналачки проценио боју, сркнуо кратак гутљај промућкао га по устима и уздахнуо.

Ова стара воћна ракија би на аукцијској продаји лако могла да достигне цену од 5.000 евра – објаснио је др Никићевић, који је од 2006. године представник Србије и стални члан међународне комисије Европске уније за оцењивање квалитета јаких алкохолних пића на познатом сајму на Господарском раставишчу у Љубљани.

Наглашава да ракија мора да се производи, а не да се „прави“.

Чим чујете да неко „прави“ ракију, значи да нешто мува, да користи шећер и прави „шећеруше“ или додаје рафинисани етанол и добија „умножену“ ракију или додаје вештачке ароме. Такава делатност не само што је законом забрањена, већ је дирктно деловање против националног бренда и интереса. Нажалост, има много оних који би да производе „старе“ препеченицу, дуњевачу или лозовачу за 3-4 месеца, иако се такве ракије добијају тек након што дестилата одлежи у храстовом бурету 4-5 година. Минимално време које треба да одлежи дестилат је 12 месеци – каже др Никићевић.

Савет: Здраво воће и чист казан

Фото: илустрација

Сава Батало, који производи ракију за своју душу, добио је велику златну медаљу „Највеће ракијско достигнуће“ за своју дуњевачу, златно одличје за кајсијевачу и сребрно за виљамовку. После овог успеха за његову ракију заинтересовали су се представници једне грчке компаније која се бави увозом и извозом малих серија најквалитетнијих пића.

Нисам ни знао да ми је ћерка узела три флаше ракије и однела на жирирање. Одвели су ме на тај „Ракија фест“ и нисам могао себи да дођем од чуда кад су прочитали моје име – каже Батало.

Он тврди да нема много тајни у производњи врхунске ракије.

Узмеш најбоље воће, непрскано, извадиш коштице, пазиш на константну температуру свих делова дестилерије, одржаваш беспрекорну хигијену свих судова и што је најважније, не смеш да дозволиш да ти казан икада загори – каже Батало.

Извор: Новости


Напиши коментар