Врањанка Сашка отишла у војску уместо брата параплегичара


Испунила братовљеву највећу жељу, а размишља да због њега упише и Војну академију: Милош и Сашка

Сашка Симоновић (21) из Врања одслужила је добровољно војни рок уместо брата Милоша (18), коме се није остварила жеља да обуче униформу и одужи се отаџбини јер је због параплегије од рођења прикован за инвалидска колица.

Брат од малих ногу воли војску. Сваке године гост је на отвореном дану за грађанство у касарни у Врању. Привлаче га оружје, тенкови, војнички позив, али због инвалидитета није могао у војску. Зато сам уместо њега добровољно отишла да служим војску. Одужила сам патриотски дуг према отаџбини за њега и себе. Пресрећна сам због тога – прича Сашка, иначе саобраћајни техничар по струци.

Њен брат Милош каже да нема те силе која би га одвојила од војничког позива, само да је здрав.

Највише волим војнички позив. Знају ме многе старешине у Врању. Генерал Милосав Симовић недавно ми је поклонио униформу, од које се не одвајам. Увек ме позову у касарну када је дружење војника и грађана. Одушевљено посматрам ватрено оружје, тенкове, службене псе, војничке вештине припадника Гарнизона, чувара мира на југу Србије. Сестра Сашка расплакала ме је када је одлучила да уместо мене обуче војничку униформу. Не само што ме много пази, већ смо Сашка и ја много везани за војску Србије због њене немерљиве слободарске традиције – прича Милош, ученик трећег разреда Техничке школе у Врању.

Сашка додаје да се за служење пријавила у марту прошле године и да су се у војном одсеку зачудили кад је дошла.

У касарни у Доњем Синковцу код Лесковца била сам припадник српске војске од 1. септембра до 31. новембра 2012. Лако сам поднела стројеви корак, вежбе, гађања и стицање војних вештина. Желела бих да поново одем у војску.Мислим да је војни рок кратак – каже Сашка Симоновић.

Стасита девојка завредила је војничко звање стрелца у пешадији. Одлично барата ватреним оружјем. Вежба карате.Обожава војску и покушава да се запосли у Четвртој бригади копнене војске. У два покушаја није успела, али је упорна.

Уколико не добије посао у Врањском гарнизону, уписаће Војну академију у Београду, како каже, „због себе и брата“. Успешно је завршила и обуку за заштиту и спасавање људи и објеката од пожара.

Мајка Данијела, Милош, Драгана и Сашка

Иако је везан за инвалидска колица, Милош је пун енергије. Када нема кијамета, до школе и натраг у инвалидским колицима превали више од два километра. Хоби му је да вози мотор. Има и специјално преправљени аутомобил. У школској књижици петице и четворке. Свира хармонику, често је у теретани, а вежба и са боксерском врећом.
Њихова самохрана мајка Данијела Николић даноноћно таксира врањским улицама да би прехранила породицу и поносна је на Сашку, Милоша и Драгану (13).

У Врању је традиција да се испраћај у војску приређује за мушкарце. Многи су се чудили што Сашка иде добровољно у војску. Приредили смо славље за двадесетак рођака и плакала сам од среће. Деца су ми изузетно добра. Ћерке много помажу Милошу и чувају га. Тешко живимо, али смо сложни. Кад би Сашка добила стални радни ангажман, лакше би нам било – прича Данијела Николић.

Извор: Блиц


Напиши коментар