Порекло Срба и теорије одакле „долазе“


Стари Српски законик из осмог века пре Христа у покрајини Лици, Мала Азија, нађен је уклесан на великом камену
Стари Српски законик из осмог века пре Христа у покрајини Лици, Мала Азија, нађен је уклесан на великом камену

Уколико се потражи одговор на питање ко су Срби на Википедији, може се прочитати следеће;  Срби су јужнословенски народ, који претежно живи у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Према тврдњама генетике и антропологије, Срби су потомци словенских племена и балканских староседелаца (Влаха, Илира, Трачана, итд). Међутим, постоје теорије које тврде да име „Срби“ можда има другачије корене.

Постоји неколико теорија о пореклу српског имена, али треба имати у виду да ове теорије нису шире прихваћене од стране званичне историјске науке, јер не постоји довољно доказа који би их подржали. Према овој теорији, име Србин је старије од имена Словен , односно да су Прото-Словени себе звали Србима, а да су данашњи Срби и Лужички Срби сачували то старо име, као некадашњу ознаку свих Словена. Ову теорију заступали су историчари, лингвисти и слависти: Константин Јиричек, Јозеф Домашевски и Павел Јозеф Шафарик.

Друга теорија претпоставља да су народ Сербои били сарматско (иранско) племе које је живело у источној Европи (Сарматиа Асиатица), северно од Кавказа. Први писани помени „сарматских Срба“ се могу наћи у 1. веку (69. године), у делу Плинија Цецилија Секундуса „Познавање природе“, и то у латинизованом облику – Серби. Ови „Серби“ су ту забележени као народ који живи у Азијској Сарматији, северно од Кавказа, па се из тога може претпоставити да су били сарматско (иранско) племе. После Плинија, народ „Серби“ помињу и Тацит, Птоломеј, Прокопије, Јорданес, Вибијус, Ајнхард.

Веза између ових „Старих Срба“ (како некад називају народ Серби) и данашњих Срба није научно доказана, већ представља хипотезу. Претпоставља се да су се Серби из Азијске Сарматије преселили у средњу Европу (Полабље) у 4. веку, заједно са Аланима. Сматра се да су Серби и Алани били веома сродна сарматска племена, а потомци Алана су данашњи Осети на Кавказу.
Постоји претпоставка да су се Серби на подручју Полабља мешали са Словенима и оставили им своје име. Из тога произилази, а на основу реконструкције вероватне Сеобе Словена, да се део ових Словена, који је усвојио име Срби, доселио на Балкан у 7. веку, где се измешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Други део Срба, како се тврди, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци би били данашњи Лужички Срби.

Ko-su-Srbi-Poreklo-Srba-i-teorije-odakle-dolaze-Srbi-730x466

Још једна теорија се бави пореклом Срба у антрополошком и генетском смислу. Основу ове теорије чини идеја да су Срби староседеоци на Балкану, односно да су они директни наследници културе Лепенског Вира, па потом Винчанске културе и тако даље, све до данашњих дана. Тврди се да су Срби у једном тренутку напустили Балкан и кренули у сеобу, да би се на крају поново вратили на Балканске просторе. По најновијим истразивањима ова теорија је вероватно и најтачнија. Ако узмемо у обзир да Срби поседују само 15% хаплогрупа Р1 , халпогрупа који води порекло из Азије и који генетски одређује Словенске народе, а цак 48% хаплогрупа И2) која је најстарија халпогрупа у европи и вероватно једина који води порекло деиректно из европе.

У књизи др. Олге Луковић-Пјановић „Срби народ најстарији“ постављена је занимљива теорија о пореклу Срба. Олга Луковић Пјановић сматра да су историчари германске Берлинско-Бечке сколе, намерно искривили нашу историју, чиме нам је учињен фалсификат по коме Срби нису аутохтони народ у Подунављу и на Балкану од свога најранијег почетка. Пјановић сматра да су нам одузели прошлост и бројне генерације завели, а све у намери потпуног искорењивања Срба. За њу је меродавна Аутохтонистичка Школа према којој у новије време постоје два правца, први „Индијски„, по коме се порекло Срба изводи из Индије, а други „Подунавски“, по коме су Срби настањивали Подунавље „од почетка“, одакле су се расељавали по Европи, Малој Азији па чак стигли и до Индије. Зачетник подунавског правца је хроничар XII века Нестор Часни Кијевски, а његови велики поборници су Олга Луковић-Пјановић, Јован Деретић, Ранка Куић, Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Лаза Костић, Павел Шафарик, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Милан Будимир, Драгослав Срејовић и многи други, са непобитним доказима нађеним у Лепенском Виру. Ту су и многи страни аутори: Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, Франсис-Мариа Апендини и бројни други.

Коначно после свих ових теорија, треба обратити пажњу на још неке. Било би занимљиво упоредити историју несталог народа Хазара који је такодје постојао на просторима Украјине око планине Кавказ. Чувена књига Артура Кестлера “Тринаесто племе” објашњава како је већина хазарских племена преузела јудаистичку религију, те да се највећи део овог народа касније иселио у Израел. Да ли су стари Срби и стари Хазари били можда суседи или припадници истог племена, будући да су живели на истој територији. У Украини и дан данас постоје градови Нова Сербиа, Славо-Сербиа , Словианосербск. У хрестоматији Растка Костића “Пад Арконе или сумрак словенског паганизма” аутор открива да су Лужички Срби који живе у Данској, Пољској и Немачкој, пагански потомци старих Словена. Називани су Венди или Венети. На балтичком острву Рујан у градићу Аркона налазили су се њихови пагански храмови посвећени богу Сунца. Аркону су уништили темпларски витезови на Видовдан 15 јуна 1168. Године.

Костић пише и о делу арапског географа и историчара, под пуним именом – Абу ал-Хасана Али ибн ал-Хусаина ибн Али ал-Мас’удија (око 896, Багдад, умро у септембру 956, у Каиру, Египат), које представља један од значајних извора за историју многих народа. Нас посебно занима оно шта је Ал-Масуди писао о Словенима и Русима, будући да је његово сведочанство једно од најранијих. Његов први исказ занимљив је за нас због тога што писац доводи у везу Словене са њиховом прапостојбином Индијом и говори о сличности њихових обичаја, што сугерише могуће заједничко порекло. Цитат је из првог тома животног дела арапског путописца:

Једна од многих паганских нација које живе у хазарској земљи јесу Секилибах (Словени), а други су – Рус (Руси). Они живе на једној од двеју страна града (Итила*, престонице Хазара, прим. прев.); они своје мртве спаљују заједно са стоком, оруђем, оружјем и накитом. Када мушкарац умре, његова жена се спаљује жива заједно са њим; када жена умре, њен муж се не спаљује. Ако неожењен момак умре, он се венчава после своје смрти. Жене су срећне да буду спаљене јер оне саме по себи не могу да уђу у рај. Овај поступак је доминантан такође међу Индусима, као што смо рекли. С тим што Хиндуси не спаљујују жену заједно са мужера уколико то није њена сопствена жеља„. (Ал-Масуди, Ливаде злата, стр. 408, I том)

Мало даље, Ал- Масуди каже и ово, у вези за Србима:

Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре владар (кнез) или старешма (жупан), они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и Хазарске земље, када смо говориии да се у Хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се они спаљњу на ломачама.

Масудијева сведочења свакако ће тек бити предмет изучавања. Тајна порекла Срба је права мистерија слагалица за будуће научнике и истраживаче. Надам се да ће заинтересовати многе да се позабаве њеним дешифровањем.

 

http://www.magacinportal.com/2013/05/22/poruka-srbima-urezana-u-obelisk-u-likije-pre-2800-godina/

Извор: Блиц


Напиши коментар