Анте Павелић, крвник са благословом Свете римске цркве


Папа ПијеXII, знао све о злочинима усташа
Папа ПијеXII, знао све о злочинима усташа

Фебруара 1960. усташки мјесечни листови “Хрватска“ (издаван у Мадриду) и “Хрватска зора“ (из Минхена, Баварска) објављују “Службени комунике о смрти Поглавника Анте Павелића“. Свечани, крајње побожан и фанатичан некролог који завршава овако: “18. просинца 1959. фрањевац Михаил Марић, након што је исповједио Поглавника, дао му је свету причест.

27. просинца велечасни фрањевац Бранко Марић дао му је посљедње миропомазање. Истога дана папа Иван XXIII особно га је благословио“. Поглавник је тако умро као што је и живио, захваљујући Богу и благослову Свете римске цркве.

У љето 1943. искрцавањем англоамеричких савезника на Сицилију (9. јула). Мусолинијев режим почиње да се руши. Почетак краја фашизма не погађа Поглавника: усташка диктатура се ослобађа једног незгодног савезника – заштитника, јача своје повлашћене везе с нацистичком Њемачком и повлачењем фашиста у сјеверну Италију формално припаја Далмацију (која је од априла 1944. била дио Краљевине Италије, а сада долази под хрватску контролу).

Крволок Анте Павелић - миљеник "свете столице"
Крволок Анте Павелић – миљеник „свете столице“

Али и ситуација с Трећим Рајхом се развија на горе: иако је снага Вермахта још увијек огромна, Фирерова „Кампања на Русију“ покренута јуна 1941. показује прелазак на неочекивани совјетски противудар. Очито је да је судбина нацистичке Њемачке повезана с исходом рата СССР, а да будућност усташке Хрватске зависи од хитлеровског Рајха. Почетком јесени 1943. југословенски партизани већ су преузели тоталну контролу планинског дијела Хрватске, Босне и Црне Горе. А послије оснивања „Народног комитета за ослобођење Југославије“, новембра 1943. партизанске комунистичке формације могу да рачунају на подршку Савезника.

Првих мјесеци 1944. док партизанска војска успијева да преузме контролу све већег дијела југословенских територија, хитлеровске трупе су присиљене да се повлаче према њемачким границама. Присуство нациста у Хрватској је привремено. Вермахт, ангажован у рату са СССР, распада се, хитлеровско царство је готово на умору. Неминован крај Трећег Рајха присиљава усташку диктатуру да прибјегне тражењу друге врсте заштите. Павелић покушава да ступи у преговоре са савезничким владама: заступа нужност спасавања Независне Државе Хрватске што се поклапа с интересом Англоамериканаца у циљу откањања опасности да Хрватска буде поново увучена у југословенску државу којом ће владати комунистички режим у совјетској орбити.

Хрватски римокатолички великодостојници на челу са Алојзијем Степинцем поздрављају СС официре
Хрватски римокатолички великодостојници на челу са Алојзијем Степинцем поздрављају СС официре

Хрватско католичко бискупство – годинама нијемо и саучесник у злочинима усташке диктатуре – одмах се оглашава и подржава покушаје Певелића код Савезника: са своје стране изражава бојазан за пропаст Независне Државе Хрватске и њено увлачење у комунистичку Југославију, те потребу да се таква опасност отклони, 7. јула 1944. надбискуп загребачки, монсињор Алозије Степинац, држи проповједу којој изјављује:

Хрватска пролази кроз тешке тренутке и могуће је да се деси нешто још горе, али ми морамо вјеровати и увијек бити оптимисти да ће Хрватска опстати и да је нитко неће уништити. Хрватски народ пролијева крв за своју државу и она ће сачувати и спасити његову државу. Сви покрети противу народа хрватске аутономије не смију никоме одузети храброст, већ се сви морају ставити у одбрану и у изградњу државе још већом снагом.

Док примас Хрватске, узнемирен пријетећим падом Поглавникове диктатуре, слави крв и храброст, и међу најпрагматичнијим усташким главешинама рађа се идеја да држава може да се спаси збацивањем хитлерофила Павелића. Тако се, августа 1944. организује завјера за елиминацију Поглавника, по узору на ону – неуспјелу – коју је у јулу извршио Клаус фон Штауфенберг да би убио Адолфа Хитлера. Али завјера је откривена, а њени покретачи – министар вањских послова Вокић и министар оружаних снага Младен Лорковић – ухапшени, и смакнути 30. августа.

stepinac1

Дјелови усташке хијерархије настоје тада да спасу хрватску дрyаву обраћајући се умјерном Влатку Мачеку (већ дуже интерниран од стране диктатуре), који би морао преузети Предсједништво државе, водити фронт националне солидарности по антикомунистичком кључу, војнички заузети велики дио јадранске обале и онда позвати Савезнике у мировну интервенцију. Овај план предвиђа свргавање Павелића “договореним“ војним пучем, тако да би поглавнику било дозвољено да спаси главу повлачењем у Швајцарску. Али ни овај покушај не успијева: изасланик завјерника, Иван Бабић, позван у Бари да договори извршење са Савезницима, задржан је у притвору.

Према разним изговорима, пројекат свргавања нацифашисте Павелића и прибјегавања Мачеку има пуну подршку високе хијерархије хрватског католичког клера, на првом мјесту монсињора Степинца. Септембра 1946. пред Врховним судом Хрватске, бивши министар Независне Државе Хрватске, Алајбеговић, свједочиће да је “постојао план по којем би Степинац прихватио дужност лоцум тенес након елиминације Павелића. С тим у свези Степинац је посјетио Мачека у друштву генерала Москова“. Једно друго свједочење у том смислу доћи ће до бившег усташког поглавара Славка Кватерника, док се по мишљењу југословенског историчара А. Донлагића радило о покушају који је планирао сам Мачек, а учествовали су и високи достојанственици католичког клера, да би се склопио пакт са Савезницима у име заједничке антикомунистичке перспективе без нацифашистичких обиљежја чији су представници Поглавникове усташе.

Павелић и католички свештеници
Павелић и католички свештеници

У фебруару 1945. англоамеричка авијација бомбардује њемачки град Дрезден. У марту Хитлер шаље своју посљедњу директиву: самоуништење њемачке нације.

Анте Павелић упорно остаје при могућности да ће други свјетски рат, након пада нацифашизма, прерасти у сукоб Совјетског савеза и Англоамериканаца: уосталом, антикомунизам је једина карта на коју усташки диктатор још може да игра у покушају да спаси властити режим. Тако се поглавник спрема да створи “антибољшевички“ фронт.   Али Савезници не подржавају  Павелића, а Јалтска конференција потврђује да неће бити никаквог додатног антикомунистичког рата. У том тренутку Поглавник, без икаквог излаза, припрема бијег. Уз сарадњу с Њемцима Павелић организује специјални воз који 30. априла (баш кад Хитлер врши самоубиство у бункеру своје берлинске канцеларије) креће за Салцбург: на возу је његова жена Мара и дио огромног плијена скупљеног током четири године диктатуре ( 48 ковчега пуних злата, драгуље и драгоцјених нумизматичких збирки).

Трећег маја Павелић прави екстремни политички потез: доноси декрет-закон који изједначује, како по правима тако по обавезама, све грађане хрватске државе, “без обзира на њихову расну припадност“, потврђујући тако крај етничковјерских прогона који су обиљежили грозотама усташки режим. Ријеч је о очајничком акту који је отворено инструментализован и лишен сваког кредибилитета. Прије бијега у “изгнанство“ Поглавник, у друштву умјерног лидера Мачека, одлази у надбискупски двор у Загребу, гдје се сусреће с монсињором Алојзијем Степинцом, и повјерава католичком примасу Хрватске бројне ковчеге с владиним досијеима, као и 36 сандука злата, драгуља и осталих драгоцјености.

Петог маја Анте Павелић напушта Загреб и у пратњи преосталих нацистичких заштитница склања се у Аустрију. Заједно с диктатором налази се неколико хиљада најоданијих усташа, али и 500 католичких духовника и часних сестара, укључујући сарајевског надбискупа Ивана Шарића и бањалучког бискупа Јозу Гарића; у првом моменту сви духовници одани Павелићу склањају се у самостане фрањеваца и других редова у околини Клагенфурта. У фрањевачке самостане у Аустрији склањају се и сам Павелић и његова десна рука Андрија Артуковић: њих двојица се најприје склањају у самостан С. Гилген у близини Салзбурга, а потом у Бад Ишл у близини Линца (самостан под заштитом клагенфуртског надбискупа, монсињора Рорбаха).

Надбискуп геноцида, Алојзије Степинац
Надбискуп геноцида, Алојзије Степинац

Осмог маја – три дана након бијега – хрватски главни град ослобађа Југословенска војска под вођством Тита. Поглавник, из аустријског скровишта, почиње да ради на преузимању власти: у великој тајности Павеллић шаље емисаре на хрватску територију да би успостављали везе и ковали завјере.

Фебруара 1946. бившег усташког диктатора у Аустрији хапсе британске снаге и затварају га у савезнички концентрациони логор у Клагенфурту. Југославија одмах тражи изручење Павелића, али је тај захтјев одбијен, као што ће потврдити генерални секретар владе у Београду, Митар Бакић, у “Њујорк Хералд Трибјуну“ од 14. августа: “ У фебруару 1946. Одељење за ратне злочине Врховне америчке команде у Висбадену обавестило је наше власти да је Павелић пао у руке Енглеза… Међутим, британске власти су одбиле да изруче Павелића нашим функционерима“.

Зашто Британци одбијају да изруче бившег Поглавника југословенској правди, остаће заувијек тајна. И то не баш весела: Павелић је одмах пуштен на слободу , а дешава се то у тренутку када у подручје Клегенфурта стиже прелат, бивши усташки функционер у Министарству за унутрашњу колонизацију (установа одговорна за одузимање добара српског народа у Босни и Херцеговини), монсињор Крунослав Драгановић. Тек именован од Свете столице за директора Одјељења за Балкан, монсињор Драгановић располаже пропусницом коју су му издале савезничке војне власти, а која му дозвољава да се слободно креће по заробљеничким логорима које су основале англоамеричке трупе. Југословенски историчар Шиме Бален сматра да је Павелић, након што је пуштен на слободу, остао сакривен у манастиру С. Гиле до прољећа 1948. након чега се пребацује у Рим, гдје живи под лажним именом “Отац Гомес“ при “Латиноамеричком побожном колеџу“; годину дана касније – још увијек по Балену – Павелић се склања у Аргентину захваљујући помоћи монсињора Драгановића.

У ствари, биће утврђено да Павелић стиже у Рим већ 1946. гдје остаје под заштитом курије до 1947: у свјетском центру католицизма крволочни бивши усташки диктатор живи при Институту Св. Ђиролама Илирског, под лажним именом “отац Бенарес“. Године 1947, захваљујући помоћи монсињора Драгановића, Павелић одлази у перонистичку Аргентину: укрцава се у Ђенови на италијански брод “ Андреа Ц.“, носећи свештеничку одору; путује под лажним именом “ Арањош Пал“, с пасошем бр. 74369 Међународног Црвеног крста, овјереним у Аргентинској амбасади у Риму 5. јула 1947 на препоруку Секретаријата државе Ватикан.

Степинац и Павелић
Степинац и Павелић

Септембра 1947. бивши усташки диктатор се искрцава у Буенос Аиресу, гдје му аргентински предсједник Хуан Доминго Перон ставља на располагање комфорну вилу смјештену у улици Авиадор Мермос 643 Сиудад Хардин, у Ломасу де Паломар. У аргентинској пријестолници Павелић формира “Владу у изгнанству Независне Државе Хрватске“, са сједиштем у Авенији Боедо 1061, у којој преузима дужност предсједника и именује за свог замјеника усташког злочинца Вјекослава Вранчића (између осталог одговорног за депортацију многих хрватских Јевреја у нацистичке логоре у Њемачкој, Аустрији и Пољској). У Буенос Аиресу почиње и излажење часописа “Хрватска“, који се одређује као “Службени орган хрватске владе у изгнанству“.

Октобра 1955. пада Перонов режим и гарантована заштита аргентинске државе бившем усташком диктатору – иако потврђена – постаје мање сигурна. 10. априла 1957 – годишњица проглашења Независне Државе Хрватске – Павелић је рањен у једном атентату: један српски прогнаник и јунак, Благоје Јововић, испаљује четири хица из пиштоља на бившег Поглавника. Године 1958. Павелић се повлачи на карипско острво Санто Доминго, гдје добија заштиту локалног диктатора Леонида Рафаела Трухиља, који му ставља на располагање једну вилу у граду Сан Кристобалу и штити његов живот једним одредом војника које је изабрао генерал Фелипе Циприан. Унутар виле у Сан Кристобалу Павелић располаже приватном капелом у којој свакодневно присуствује миси коју држи један фратар. У Санто Домингу, бивши поглавник као ватрени католик стално посјећује надбискупа Октавија Бераса Рохаса, примаса Доминиканске католичке цркве.

Јануара 1959. Павелић напушта златно скровиште у Санто Домингу и пребацује се у Сантјаго де Чиле. Потом одлази у Шпанију диктатора Франциска Франка и дефинитивно се настањује у Мадриду. Живи у једном фрањевачком самостану у који га је упутио бивши сарајевски надбискуп Иван Шарић. У новембру 1959. бивши Поглавник је смјештен у њемачку болницу шпанске пријестолнице, гдје умире 28. децембра. Крволочни диктатор Анте Павелић. “побожни вођа побожне католичке државе“, најодговорнији за балкански холокауст прелази у бољи живот, окружен вјерним сљедбеницима, пријатељима и члановима породице, у потпуном миру.

Фебруара 1960. усташки мјесечни листови “Хрватска“ (издаван у Мадриду) и “Хрватска зора“ (из Минхена, Баварска) објављују “Службени комунике о смрти Поглавника Анте Павелића“. Свечани, крајње побожан и фанатичан некролог који завршава овако: “18. просинца 1959. фрањевац Михаил Марић, након што је исповједио Поглавника, дао му је свету причест. 27. просинца велечасни фрањевац Бранко Марић дао му је посљедње миропомазање. Истога дана папа Иван XXIII особно га је благословио“. Поглавник је тако умро као што је и живио, захваљујући Богу и благослову Свете римске цркве.

Из књиге „Надбискуп геноцида“ Марка Аурелија Равелија у издању „Јасена“, Никшић а у преводу Лазара Мацуре


Напиши коментар