Бисери Соње Бисерко и Србија оптужена за геноцид

Соњу Бисерко “пре три године тадашњи хрватски председник Стјепан Месић доделио највише хрватско одликовање
Соњу Бисерко “пре три године тадашњи хрватски председник Стјепан Месић доделио највише хрватско одликовање

Председница Хелсиншког одбора Соња Бисерко тврди да је “највулгарније нападана” у српским медијима зато што се нашла на “списку сведока Хрватске у процесу против Србије за геноцид”.

На њу су се, ето, острвили „чувари тајних српских злочина из деведесетих“. По Соњи Бисерко, они људи који су криви за “српске злочине” сада покушавају да њој, искреној и поштеној грађанки Србије, запуше уста.

Соња Бисерко за Радио ‘Слободна Европа’ каже:

Наравно да онај део елите, који то жели да заустави и спречи, има у својим рукама врло јаки инструмент, а то су медији. Врло лако таргетирају сваког појединца који се усуди нешто рећи и та кампање иде, не само кроз маин стреам медије, него се преноси на форуме и социјалне мреже које онда то даље разрађују. То ствара једну атмосферу линча за људе који се усуде то јавно рећи.

Дакле, они који хоће да зауставе и спрече Соњу Бисерко да исприча “истину” о српској држави и народу као једној пакленој “геноцидној машинерији”, имају у својим рукама медије, а ти медији су, тврди Бисерко, окренути против председнице Хелсиншког одбора у Србији. Па да видимо шта су то српски медији писали о Соњи Бисерко од оног дана када се дознало да ће она сведочити у корист независне државе Хрватске, а против државе Србије у тужби за геноцид.

Најпре, ту је чланак од 22. новембра, објављен у дневном листу “Новости”, под насловом “Соња Бисерко сведочи против сопствене земље”. Заправо, то је био и “најоштрији” осврт у српским значајнијим медијима на антидржавну активност председнице Хелсиншког одбора. Али, у поменутом чланку нема ни трага од било каквог “вулгарног напада” на Соњу Бисерко.

Бисерко о Косову у емисији Б92 Хоћу да знам: "Косово треба да оде и то треба прихватити, додала је Соња Бисерко и напоменула да ако Србија по том питању не буде била кооперативна неће је бити у буџету који ЕУ ускоро завршава за период од наредних 7 година."
Бисерко о Косову у емисији Б92 Хоћу да знам: „Косово треба да оде и то треба прихватити, додала је Соња Бисерко и напоменула да ако Србија по том питању не буде била кооперативна неће је бити у буџету који ЕУ ускоро завршава за период од наредних 7 година.“

У једном моменту тамо је поменут случај Езре Паунда, америчког држављанина, који је у Италији подржавао Бенита Мусолинија, а Хитлера је сматрао свецем. Радио је у току рата на римском радију, где је отворено подржавао фашистичке идеје и ширио антиамеричку пропаганду.

Крајем Другог светског рата Езра је ухапшен и смештен је у војни затвор у близини Пизе. Ту се налазио у такозваној “ћелији смрти” на отвореном, која је у ствари била направљена од челика (метални кавез), отприлике два са два метра, без кревета. Пуне три недеље Езра је провео у том кавезу, у условима који су били гори од животињских. На крају су лекари констатовали да је доживео нервни слом, а након тога је пребачен у САД. “Новости” овде кажу да Езра није извођен на суд, али и греше када констатују да он није био оптужен за велеиздају. Права истина је да је Езра у САД-у оптужен за велеиздају још 1943. године.

То што никада није званично осуђен може да захвали свом “лудилу”. Уместо да заврши на доживотној робији (или можда буде осуђен на смрт), Езра је смештен у затворску лудницу Хауардов хол (познат у народу као “Паклени хол”), где су услови били гори него у било којој робијашници у Сједињеним Државама тог времена. Ту је Езра провео следећих годину и по дана, да би након тога био премештен у другу психијатријску установу. Укупно, Езра је у менталним установама затвореног типа провео пуних 13 година. Неки тврде да је такав живот био далеко гори од оног робијашког. Ипак, Езра је захваљујући дијагностификованој шизофренији успео да се спаси доживотне робије.

Даље, “Новости” (да ли вулгарно?) подсећају своје читаоце да је Соњу Бисерко “пре три године тадашњи хрватски председник Стјепан Месић (чији је саветник био Будимир Лончар, последњи шеф југословенске дипломатије, у чијем кабинету је својевремено радила Бисерко!) доделио највише одликовање, Орден кнеза Трпимира с огрлицом и Даницом“. Као што видимо, Бисерко је добила одликовање од последњег југословенског председника председништва, који се након свог мандата вратио у Загреб и тамо у Хрватском сабору дао онај “чувени” рапорт: “Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема!”

Стипе Месић: „У Другом свјетском рату Хрвати су два пута победили. Ми немамо разлога се никоме испричавати. Ово што траже од Хрвата – ајде идите клекнути у Јасеновац. Ми немамо пред ким шта клечати. Ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. травња када су нам Силе Осовине признале Хрватску државу и победили смо јер смо се на крају рата опет нашли за побједничким столом.“ (1992. године)

Поред “Новости” нема ниједног другог српског медија који се озбиљније позабавио антисрпским и антидржавним деловањем Соње Бисерко. Добија се утисак да се и новинари у Србији плаше Соње Бисерко, знајући да иза ње стоји Хелсиншки одбор, односно, бројне друге америчке и европске “невладине” организације, чијег се гнева треба чувати. О политичарима да и не говоримо, јер се ниједан политичар, ни у позицији нити опозицији није ниједном речју осврнуо (нису смели?) на такву недозвољену активност Соње Бисерко, која се мирне душе може сврстати у класичан вид (веле)издаје земље.

Почетком децембра новине “Данас” објављују ауторски чланак Соње Бисерко, у коме она “романсира” своју биографију. Наслов тог њеног текста “Србија је поражена, Милошевић је и данас победник” има веома мало везе са садржајем у коме је укратко описан њен “бајковити” живот, од египатске пустиње до далматинког крша. Заправо, описујући свој животни пут, Бисерко застаје на тренутке само да би опљунула Србију и “дивље Србе”. Између осталог, Соња Бисерко, која се жали због “највулгарнијих напада” на њу у српским медијима, у једном од тих српских медија пише:

Повратак из Женеве (1988) и укључивање у мртву трку за опстанак Југославије. То је радила савезна администрација. Наше министарство је било значајна карика у том напору. Међутим, деструкција која је кренула из Београда била је много учинковитија.

Ова реч “учинковитије” била је омиљена у Туђмановом вокабулару, а касније су је неизбежно “упорабљивали” сви они који су хтели да се похвале својим хрватством. У ствари, Соња Бисерко верује да ће њене оптужбе на рачун Србије бити довољне да Међународни суд правде у Хагу, по први пут на европском тлу, против једне државе донесе окривљујућу пресуду за геноцид.

Део "учинковите" другосрбијанске, квислиншке екипе
„Учинковита“ другосрбијанска квислиншка екипа

Можда понашање Бисеркове некоме тренутно делује смешно, па и гротескно, али државни органи морали би њено антидржавно деловање да схвате крајње озбиљно. Јер, уколико тако не учине, могло би се десити да се жеље Хрвата и Соње Бисерко остваре и да Србија, заиста, буде осуђена за непостојећи геноцид. Ако не то, онда ће се истински хрватски геноцид над Србима током двадесетог века неутралисати наводним српским „сличним злочинима“.

Аутор: Д. Гостељски
Извор: Корени

Напиши коментар