Изгубљено је само оно чега смо се сами одрекли!


Остаће наше!

Рођена сам у Београду. Моји родитељи су рођени на југу Србије. Никакве конкретне, родбинске везе немам са Косовом и Метохијом, а опет тај део Србије доживљавам врло блиско. Имам утисак да сам, без обзира на место рођења, потекла са тог дела наше територије. Као да сам и ја израсла из црвеног цвета. Зато ме, ваљда, много боли кад чујем да га се неки одричу.

И они који одлучују, али и, такозвани, обичан свет.

Кад политичари помену “реалност на терену” не буде ми добро.
Да је водио рачуна о реалности на терену кнез Лазар никад не би кренуо на Косово у бој против Мурата.
Да је водио рачуна о реалности на терену Карађорђе не би дошао у Орашац, не би подигао Први српски устанак.
Да је водио рачуна о реалности на терену Стеван Синђелић би у боју на Чегру положио оружје, не би дигао у ваздух шанац пун Турака.
Да је водио рачуна о реалности на терену Живојин Мишић не би водио Колубарску битку, положио би оружје пред Аустроугарском.
Има тога још много…

Реалност на терену је променљива. Данас је једно, сутра је друго. То “сутра” не мора обавезно да буде сутра, може да буде за пар дана, пар месеци, пар година. Некад, можда, потраје и пар векова, али се и та реалност промени.

Кад водеће структуре ове државе спомену “реалност на терену” кад су у питању Косово и Метохија они ту мисле на чињеницу да су терористи окупирали део српске територије, успоставили неку своју власт, добили признање од дела света. Јавно кажу да нису признали отимачину, али својим поступцима на терену сами себе демантују. Ваљда им је логика “ко смо ми да се бунимо, таква је реалност”.

Kosovo-je-Srbija

Они виде ту реалност, ја видим нешто друго. Видим Србе који су остали на Косову и Метохији. И поред свега што су преживели, поред свега што још увек преживљавају.
Видим да се деца рађају на Косову и Метохији. Видим да се на подручју Косова и Метохије налази више цркава и манастира него у било ком другом делу Србије, зато се с правом сматра духовним средиштем Срба и третира се као колевка Србије. Јер, на Косову и Метохији забележено је укупно 1994 топонима. Кад би се њихов број поделио са површином Косова и Метохије дошло би се до податка да се готово на сваких 2,5 километра налази неки белег српске прошлости на овом простору: црква, манастир, гробље, кула, властелински дворац …

Видим да се од седам локалитета у Србији који се налазе под заштитом Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу – УНЕСКО, на Косову и Метохији налазе четири светиње.
Они виде једно, ја видим друго. Они, можда, гледају само очима, али ја гледам и срцем. А срце је једноставно, оно каже јасно и гласно:
Изгубљено је само оно чега смо се сами одрекли! Докле год се не одричемо то је наше! Могу да га отимају, али то опет неће бити њихово већ отето, али још увек наше!

Извор: ivinsvet


Напиши коментар