Металне тврђаве пред Београдом


ilustracija_bodrog
Мада се догађаји у ноћи 28/29. јула могу сматрати и изолованим случајем, повратка више није било – почео је Први светски рат. У тој ноћи, пре него што ће почети бомбардовање Београда с аустроугарских монитора, борци Дунавско-савског одреда дигли су у ваздух железнички мост на Сави и пресекли везу између Аустрије и Србије.

Рат је био ту, чекао се само почетак сукоба. Док у Београду на речним обалама страже умарају очи зурећи у мрак, у Земуну се тихо укрцавају војници на осам шлепова које су теглили парни бродови „Алкотмањ”, „Ин” и „Франц Јозеф”. Требало је да они те прве ратне ноћи, под заштитом мрака, тихо освоје Београд, а после… после рата можда и неће бити. Бродови и шлепови пришли су граду и тад су примећени. Настао је краткотрајни пакао. Малоборојни стражари и финанси сетили су се да пуцају тамо где је требало да буде крмар. Уз мале губитке нападачи су се повукли оставивши насукан шлеп. Недуго потом активиране су мине на Сави.

Ноћу 29. јула, између једног и два часа, страховита експлозија потресла је све београдске куће, полупана су прозорска стакла све до западног Врачара и Чубуре. Тек ујутро се сазнало да су то јединице војводе Воје Танкосића, на челу с Јованом Бабунским, потопиле мађарску лађу „Алкотмањ” и бациле у ваздух савски железнички мост, преко кога је непријатељ покушао да се пребаци у Београд,.

Повлачење као спас

Дунавом до Земуна у Саву су запловили оклопљени бродови наоружани топовима и митраљезима. Када је грађанство сазнало да су то монитори и да им наша артиљерија не може ништа, настала је пометња. Прва граната пала је тога дана на зграду у Кнез Михаиловој улици, али није било жртава.

Српска Врховна команда заузела је чврст став да се Београд одлучно брани. Истурена су ојачана извиђачка одељења, а Мала и Велика Ада Циганлија схваћене су као кључ одбране града, као природни мост за прелазак непријатеља. Град је непрекидно тучен ватром непријатељске артиљерије распоређене код Земуна и, што је било још неугодније, ватром с монитора усидрених у земунском пристаништу.

Монитори, речни бојни бродови, били су највећа опасност за Београд. Одлично наоружани, са два топа од по 120 мм, једном до три хаубице истог калибра, уз три мања топа и неколико митраљеза, дејствовали су као покретна ватрена острва. Њихов оклоп од челичних плоча дебљине 20 до 70 мм практично их је чинио нерањивим. Свакодневно су улазили у Саву, приближавали се обали и директном ватром наносили губитке у материјалу и људству. Њихово деловање веома неповољно је утицало на морал српских трупа, јер су војници увидели да не могу да им се супроставе. Тек ће долазак савезничке помоћи укочити акције Дунавске флотиле, пре свега монитора.

Српска војска није имала артиљерију која је могла да се одупре мониторима, јер су јој недостајали брзометни топови већег калибра, с већом почетном брзином и положеном путањом. Ватра отварана са Великог ратног острва и Аде Циганлије наносила је мале губитке тим „пловећим тврђавама”.

Командант Одбране Београда поднео је 29. новембра овакав извештај о дејствовању монитора:
„Три монитора ‘Темеш‘, ‘Кереш‘ и ‘Андор’ (није му било познато да је то био драгер, тадашњи назив за миноловца, прим. аутора) ушли су у Саву, гађајући жестоко на све стране. Целокупна наша артиљерија гађала их је без успеха. Један је остао испод Савског моста, а два су ушла у рукавац између Аде Циганлије и обале на којој је био непријатељ баш кад смо дизали мост. Пушчаном и митраљеском ватром растерано је људство запослено око моста, те уништено све што је саграђено. Видећи да не могу упутити појачање, особито артиљерију, пребаченим трупама на леву обалу и да је због присуства монитора немогуће до зоре завршити мост, наредио сам, да избегнем катастрофу, повлачење трупа које су већ прешле.”

Наша пољска артиљерија била је на Бановом брду и Топчидерском брду и успешно гађала циљеве све до Бежанијске косе код Земуна. Ту је непријатељ имао више оруђа и два далекометна топа који су гађали наше положаје и Београд, а из Земуна је претила Дунавска флотила. Стога је Команда одбране Београда сачинила смео план за чије извршење су се добровољно јавила два млађа потпоручника с потребним људством.

Тако је потпоручник Драгослав Ђорђевић са својим артиљерцима и два топа са Топчидерског брда направио заседу код срушеног моста на Сави, с циљем да сачекује мониторе и гађа их панцирним гранатама, а његов друг Светолик – Лица Ивановић да преко Саве до Бежаније у цеви топова који руше Београд покуша да убаци експлозив. Растали су се говорећи један за другога да је луд и да ће погинути. Убрзо су се са Бежаније чуле две снажне експлозије. Потпоручник Ивановић је погинуо.

ilustracija4

Стиже помоћ

Савезници су убрзо увидели да прилике на Сави и Дунаву дају огромну предност аустријским трупама, па су српској војсци послали знатну помоћ. У савезничкој војној мисији у Београду налазио се енглески адмирал Трубриџ са неколико официра и 120 морнара, те један француски официр са 70 морнара, док су Руси имали неколико пионирских и морнаричких официра, међу којима је било и 48 минера, чија су дејства на Дунаву била веома успешна.

Након доласка адмирала Трубриџа у Србију, војни аташе Француске јавио је свом министру одбране:
„Енглески адмирал Трубриџ послат је у Србију у замену за капетана бојног брода Кадејла… Један од главних циљева његове мисије је извршавање пројекта Адмиралитета да се у Дунав спусти десет монитора, чија изградња изгледа већ почиње у Енглеској, а који би били пренети у деловима и монтирани у Србији. Адмирал се нада да би ови бродови били употребљени већ јуна”.

Српским трупама пружана је знатна помоћ у артиљерији, минама, торпедним батеријама, рефлекторима и авионима. Савезничке мисије обучавале су наше бродаре у ратовању на рекама. Одбрана Београда тада је располагала с осам енглеских топова калибра 120 мм, три француска обалска топа калибра 140 мм, два руска бродска топа калибра 150 мм, три торпедне батерије и неколико минских препрека на Сави и Дунаву.

„Руска батерија противоклопних топова”, пише Светомир А. Ђорђевић, „стигла је у Београд и била је на Калемегдану. Нишанџије и послуга били су подофицири, а тумач руски кадет Ђока Пантелић из Београда. Сви су били млади, стасити и одабрани, добри артиљерци и јунаци. Брзо су ућуткали поједине непријатељске топове и мониторе отерали иза Земуна. Ако би понеки топ или ратни брод ноћу узнемирио град, наш друг Цукавац брзо би рефлектором пронашао монитор, а Руси прискочили топовима: ‘Давај’ – и гранатама отерали Швабу. А кад заврше посао, сакупили би се пред вече на осматрачницу, калемегданску терасу изнад састава Саве и Дунава, па у хору запевали: ‘Волга, Волга, матј роднаја, Волга рускаја рјека…”.

Громки звуци чули су се на нашим положајима дуж Саве и Дунава, до Доњег града и куле Небојше. Иначе, Руси су били омиљени међу Београђанима, њихови морнари поздрављани су громким аплаузима кад би недељом, после богослужења у Саборној цркви, марширали улицама града уз песму. И ова јединица повукла се са српском војском 1915. године. Њихов командант био је капетан фрегате Григоренко.

Да би се супроставила дејствима аустроугарских монитора, Србија је уз помоћ Русије, Француске и Велике Британије почела да минира Дунав и Саву септембра 1914. године. Руси су положили морске мине у Саву код Београда и Шапца и створили офанзивна минска поља. На једном од њих, код Грабовачке аде, потонуо је монитор „Темеш”, командни брод Дунавске флотиле. У Дунав је положено око 800 мина. Од тог броја аустроугарска флотила извадила је и уништила свега педесетак, док су остале услед недостатка уређаја за одржавање положајне дубине при промени водостаја испливале на површину.

Срби су полагали мине чамцима на весла, иако су то биле морске мине веће тежине и већих димензија од оних потребних за дејства против речних бродова.

Три уместо једне

Деветог септембра 1914. године око 17 часова зидинама Београдске тврђаве пришао је један аустријски патролни чамац, познат као тип „Ц” са белом заставом и на обалу избацио писмо намењено команданту Београда. У писму је аустријски генерал, тадашњи командант Земуна, захтевао од команданта да му преда Београдску тврђаву и то истог дана до 18 часова, да је не би даље рушио. Генерал је у писму изложио и начин предаје тврђаве. Захтевао је да се уместо тадашње српске заставе истакне бео барјак на бедемима и да командант са својим штабом изађе по извршеној предаји на земунско пристаниште, где ће му се „у знак почасти” оставити сабља да с њом пође у ропство.

Када је командант Београдске тврђаве, пуковник Јоксим Гајић, примио поруку, одмах је команданту артиљерије наредио да најјачом ватром обаспе аустријске мониторе, усидрене у близини земунског пристаништа. Такође, послао је свог ађутанта да поред дотадашње српске заставе на градским зидинама истакне и још три велике заставе.

Пуковник Јоксим Гајић је о овоме известио команданта Одбране Београда ђенерала Михаила Живковића и затражио одобрење Врховне команде да са својим трупама пређе Саву и заузме Земун. Оценивши могућност тог подухвата, Врховна команда се сагласила. Смели браниоци Београда напали су Земун и заузели га на јуриш, на Крстовдан, 11. септембра 1914. године. Командант Београдске тврђаве заиста се појавио са својим штабом на земунском пристаништу, али не да преда Београдску тврђаву већ да прими земунску од аустријског генерала. Генерал Голија није га сачекао.

Током 1914. године аустроугарски монитори су без већих губитака и оштећења уздужном и бочном ватром подржавали операције својих јединица, рушили места дуж обала и успешно продирали из Дунава у Саву, готово шетајући поред одбране Београда која није имала средстава да им се супростави. Српска војска није имала своју флотилу, пољска артиљерија није могла да се с успехом супростави мониторима.

Тако је 19. септембра 1914. године монитор „Темеш”, с једном ведетом, добио задатак да потпомаже акције Сурчинског одсека. Од 23.00 часа 19. септембра до 6.00 часова наредног јутра дејствовали су на простору између Земуна и Аде Циганлије. За то време жестоком ватром гађани су са Великог ратног острва, а код Аде Циганлије и артиљеријском ватром. На монитору је погинуо један морнар, а двојица су рањена. На ведети није било губитака. Код Савског моста монитор је вештим маневрисањем и кормиларењем успео да избегне постављене мине и да се неоштећен врати у Земун. Мине су примећене у последњем тренутку (две узводно и две низводно од моста) на самом пловном путу. Монитор је возио највећом брзином, па га је било немогуће зауставити.

Крајем септембра аустроугарска команда одлучила је да део флотиле из Дунава пребаци у Саву, где су вођене борбе, пошто део бродовља смештеног у Брчком није могао да стигне због ниског водостаја. На дан 28. септембра у 18.30 часова монитори „Темеш” и „Кереш”, једна ведета и драгер „Андор” испловили су из сидришта код Земуна у Саву. Артиљерија одбране Београда тукла их је из непосресдне близине, али је успела само да онеспособи антене, тако да је радио-саобраћај био прекинут до 29. септембра ујутро. Ведета и драгер „Андор” погођени су многобројним пушчаним и митраљеским зрнима, али су губици били незнатни. Баш у то време српске јединице су прелазиле Саву код Аде Циганлије и Остружнице. У циљу појачања снага на Бежанијској коси команда прелаза је ноћу 28/29. септембра предузела пребацивање нових снага, али почетак постављања понтонског моста спречили су монитори који су се изненада појавили око 21.00 час.

Трећег октобра монитор „Лајта”, у горњем току Саве, водио је борбу на веома блиском одстојању с маскираном српском батеријом, која је ућуткала сва оруђа на монитору, а погодак у командни мост побио је велики део посаде, па је монитор привремено онеспособљен и упућен на поправку у Сремску Митровицу.

Крај почетка

Први велики губитак Дунавска флотила доживела је код Грабовачке аде, низводно од Шапца, када је 23. октобра 1914. године монитор „Темеш” наишао на мину и потонуо. Аустријанци су приметили српске војнике који су полагали мине, али су сматрали да су то рибари. Мина је експлодирала на десној прамчаној страни. Вода је продрла унутра и монитор је потонуо. Погинуо је 31, а рањено 10 чланова посаде (узрок тих губитака је, у највећој мери, експлозија муниције у муниционим коморама).

У новембарској офанзиви аустроугарска флотила је потпомагала прелазак своје војске код Гроцке. Офанзива је претрпела неуспех и приликом повлачења преко Саве и Дунава након пораза на Колубари. Том приликом бродови су указали значајну помоћ копненој војсци подржавајући повлачење њеног левог крила. Снажно су и без прекида нападали српске трупе, које су напредовале правцем Гроцка–Београд и тиме штитили повлачење својих преко Винче и Вишњице, где су коначно, 15. децембра побегли преко Дунава.

Група монитора упућена у Саву подржавала је повлачење сопствених снага код Новог Села, нарочито код Шапца, где је пружила помоћ у евакуацији града. Код Београда су штитили трупе које су се извлачиле из борбе преко Савског моста и то врло делотворно, све до последењег тренутка.

Монитори су дуж читавог тока Саве, од Новог Села до Београда, уништавали сва сопствена превозна средства, како би спречили прелаз српске војске и онемогућили даље гоњење потучених јединица. По извршеном повлачењу монитори су уништили и понтонски мост на Сави.
Почетак Првог светског рата у Србији донео је и прве победе савезника…

Аутор: Бошко Антић

Илустрaција на насловној страни: Милан Ристић
Извор: Политикин Забавник

Напиши коментар