Мода средњовековне Србије – Златни појас и свита бисерна 1. део


Одевање у средњовековним српским земљама представља јединствени спој различитих утицаја истока и запада који су се, због специфичног географског положаја српске државе, сусретали на карактеристичан начин у ношњи овдашњег живља. Фото: Жупан Петар Брајан са супругом и кћерима, Бела црква, Каран, 14. век, фото © документација Артис центар, Београд

Иако је српска средњовековна држава од свог настанка спадала у земље такозваног византијског комонвелта, њен географски положај, излаз на Јадранско море и у каснијем периоду на Дунав као пловни пут, значили су јаке трговинске везе са Италијом и Средњом Европом. Напослетку, турско освајање Балканског полуострва донеће у моду средњовековне Србије снажни утицај Блиског истока и специфичног одевања муслиманског живља.

О начину одевања у средњовековној Србији сазнајемо из мноштва писаних и ликовних извора, у првом реду средњовековног зидног сликарства и минијатура, али исто тако и на основу ретких сачуваних делова одеће и тканина који су измакли зубу времена. Ктиторски портрети владара и властеле представљају непроцењив извор за проучавање средњовековне одеће ових простора. Такође, мноштво сачуваних трговинских уговора, као и повеља наших владара сведоче о увозу тканина, називима одређених одевних предмета, њиховој производњи, па чак и ценама.

Царска гозба, Манасија, 15. век, фото © документација Артис центар, Београд
Царска гозба, Манасија, 15. век, фото © документација Артис центар, Београд

Начин одевања који су Срби донели са собом на Балкан у раном средњем веку био је старословенски. Реч је о одећа једноставног, сведеног кроја, израђеној најчешће од вуне, лана или конопље, али и разних животињских крзана. Током времена, изложена различитим утицајима она ће се мењати, постајати сложенија и формирати у средњовековни костим особит за наше окружење.

Највећи и најнепосреднији утицај на српску средњовековну ношњу извршила је Византија. Као политички и културни наследник Рима, Византија је наследила, или боље речено наставила традицију карактеристичног одевања и прецизно дефинисаних церемонијала типичних за позноантичко Римско царство. Међутим, хиљадугодишње царство чије је постојање обележило готово читав средњи век није могла остати имуна на промене. Током нешто више од хиљаду година њене историје, одећа се у Византији постепено мењала попримајући бројне утицаје са истока, првенствено из Персије и централне Азије, а преко ових области и трговачких путева, утицаје из Кине. За време владавине цара Јустинијана И, византијски монаси успели су да из Кине прокријумчаре ларве свилене бубе. Византија је тако оспособила сопствену производњу свиле која ће постати њен главни извозни артикал у Европу. Производња свиле била је тајна која је вековима љубоморно чувана, а овај фини материјал основна за израду луксузну византијску дворску одећу.

Краљ Милутин Немањић у црном сакосу, Богородица Љевишка, Призрен 14. век, фото © документација Артис центар, Београд
Краљ Милутин Немањић у црном сакосу, Богородица Љевишка, Призрен 14. век, фото © документација Артис центар, Београд

Византијски дворски церемонијал имао је строго утврђена правила која су дефинисала изглед и функцију одеће царева и великодостојника, као и прилике у којима је она ношена. Посебан вид одеће чинила су царска достојанства. Она су поред одевне, играла и улогу симбола царске власти. Пурпурна свилена хаљина, такозвани дивитисион, била је церемонијално одело византијских царева, а карактеристична пурпурна боја била је резервисана само за царску одећу. Дубоке чизме црвене боје украшене златовезом и бисерима биле су још један одевни предмет доступан само царевима. Скупоцене тканине, мноштво декоративних, порубних трака и украсних апликација извезених златном и сребрном жицом, ниске бисера и драго камење, све је то чинило величанствену дворску одећу Византије, и имало за циљ да истакне њено прво место у хијерархији средњовековних држава.

Услед наглог територијалног ширења српске средњовековне државе крајем 13. и током прве половине 14. века, велики део византијске територије доспео је у њен састав.

Ширење на рачун Византије значило је излагање њеном све већем културном утицају, а настојања српских владара да подигну значај и углед своје државе омогућила су све бржи продор византијског церемонијала, као и одеће на српски двор. Ступањем у родбинске везе са византијским царевима, и српски краљеви су почињали да се ките одређеним достојанствима некада резервисаним искључиво за византијске цареве. Теодор Метохит, византијски писац и члан делегације која је посредовала у склапању брака између краља Милутина и принцезе Симониде, ћерке цара Андроника ИИ Палеолога, сведочи о томе како су двор и одећа српског краља и властеле били раскошни попут византијских, а сам владар обучен у раскошну одећу проткану златом и бисером.

Аутор: Владимир Родић
Извор: Artis Center


Напиши коментар