Средњовековне чаше Србије – Симбол угледа и богатства (2)


Ново Брдо, рушевине некада најбогатијег града средњовековне Србије, фото © документација Артис центар, Београд
Ново Брдо, рушевине некада најбогатијег града средњовековне Србије, фото © документација Артис центар, Београд

У завршетку теме броја 024 “Гозба”, у оквиру које смо се бавили исхраном и културом обедовања у српским земљама средњег века, говоримо о правом драгуљу наше баштине – скупоценим чашама од племенитог метала. Захваљујемо Музеју примењене уметности у Београду на могућности да пренесемо део текста из каталога изложбе „Сребрне чаше позног средњег века у Србији“. Истовремено, захваљујемо и Тамари Огњевић и Артис центру што су помогли да уредимо тему броја на темељу истраживања у склопу Артисовог пројекта „Живети прошлост – српска средњовековна гастрономија“, који су подржали Министарство културе и информисања Републике Србије, Национални комитет Икома (Међународни савет музеја) и Унесков департман за културу, туризам и развој.

Рудници, сребро и Дубровчани

Масовнија производња и куповина предмета од племенитих метала омогућена је тек са снажним економским развојем српске средњовековне државе, који је био заснован на експлоатацији богатих рудника. Сребро је било основа на којој је српска држава градила своју привреду, основа на којој су владари и обласни господари базирали своја богатства, предмет извоза и трговине. Рударски центри су од већ поменутих античких времена представљали основ за успостављање и одвијање свих животних активности. Средином XIII века доласком Саса, који су организовали и технолошки унапредили рударство и металургију, почео је и економски успон српске државе. Око рударских центара формирале су се топионице, радионице за обраду метала и израду предмета, ковнице новца, насеља за смештај радника, цркве, тргови на којима се роба куповала и продавала, царине и војнички гарнизони. Брсково је први рударски и трговачки центар чије грађанство су махом чинили Саси, у којем се експлоатисало гламско сребро, обично сребро и бакар. Почетком XIV века Саси се налазе и у другим рударским местима по Србији. Било их је у Руднику, Трепчи и у Новом Брду. У XIV веку, поред већ наведених рудника, раде и Јањево, Трешњица, Рогозна, Липник, и сви производе сребро. Документи из Дубровника од средине XIV века у Босни помињу Остружницу, Сребреницу, Крешево, Фојницу, Олово.

Чаша, позлаћено сребро, друга половина 14. века, колекција Витора Ристовића, фото © документација Артис центар, Београд
Чаша, позлаћено сребро, друга половина 14. века, колекција Витора Ристовића, фото © документација Артис центар, Београд

Крајем XIV и почетком XV века развој рударства и експлоатација сребра достижу врхунац. Ново Брдо је у првој половини XV века доживело такав успон да је његов значај прерастао оквире српске државе, чинећи га главним рударским и трговачким центром Балкана. Подигнуто на 1100 метара надморске висине, састојало се од Горњег и Доњег града, са масивним зидинама и кулама. У Горњем граду била је смештена војна посада, у Доњем највиђенији грађани, складишта и зграде, док је већина становника живела у Подграђу. Процењује се да је у доба највећег процвата Новог Брда у њему живело око 10.000 људи. То је био најбоље утврђен град у Србији, препун трговаца из свих градова са јадранске обале, али са далеко највише Дубровчана. Како је расла производња сребра може се пратити и по количинама овог племенитог метала који српски владари дарују појединим манастирима. Цар Душан 1348. године дарује Хиландар сребром из Новог Брда у вредности од 6.000 крстастих перпера (око 375 литара сребра); кнез Лазар годишње дарује манастире новобрдским сребром у висини од око 408 литара (око 3.000 дуката).

И у XV веку богатство Новог Брда је основа на којој деспот Ђурађ Бранковић потврђује привилегије светогорским манастирима: лаври св. Атанасија 60 литара сребра годишње од новобрдске царине (касније подигао на 80, па на 100 литара); Ватопеду 60 литара новобрдског сребра; манастиру Симонопетра 20 литара сребра годишње из сопствене ризнице; за Есфигмен се прихватио ктиторства и још 50 литара сребра од новобрдске царине. Ситуација ће, међутим, почети да се мења првим падом Новог Брда 1439. године у турске руке, а проблеми ће се настављати све до његовог коначног пада 1455. године.

Сребро је из српских и босанских рудника одлазило у Дубровник и Котор, где се потом делимично остављало за потребе самих градова а делом даље извозило, пре свега у Италију. Када је у годинама око средине XИВ века осетно опала производња сребра у европским рудницима, потражња за српским сребром у Дубровнику се нагло повећала. Довожено је у великим количинама и даље слато највише у Венецију. Документи помињу сребро, затим фино или бело сребро и гламско сребро (сребро са извесним процентом злата). Гламско сребро је у првој половини XIV века било најтраженије, а вађено је најпре у Брскову а потом у Новом Брду и Јањеву. У зависности од процента злата, одређивала се и коначна цена гламског сребра. Сам процес одвајања злата вршио се најпре у Венецији а касније и у Дубровнику, Котору и Србији.

Веће судија, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, минијатура, 15. век, фото © документација Артис центар, Београд
Веће судија, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, минијатура, 15. век, фото © документација Артис центар, Београд

Након 1389. године ситуација се мења. Србија се нашла у вазалном положају према Турској, на југу земље је владало двовлашће, Турци су пљачкали дубровачке караване и хапсили трговце. Питање царине је било у основи њиховог сукоба будући да су Турци желели да, ради прихода од царина, дубровачки трговци пролазе кроз места где су били њихови чиновници. Дубровчани су, међутим, ишли путевима који су њима користили. Са деспотом Стефаном Лазаревићем (1402-1427) Србија улази у период постепене стабилизације. Дубровчани уживају привилегован положај у трговини, закупци су царина, власници рударских окана и пећи. Њихов монополистички положај у привреди земље није ником одговарао, ни српским феудалцима, ни трговцима, ни самом деспоту. Деспот је посебно био осетљив на њихову улогу у трговини сребром. Позната је његова примедба да су Дубровчани некада из Србије извозили восак и сир („сирење“), а да сада носе сребро и злато. Дубровчани одговарају да робу коју набављају за велике тргове попут Новог Брда, а нарочито за његов двор, у који се доноси скупоцена роба, не могу да плаћају кожом, воском и сиром, већ „сребром и златом и драгим каменијем Деспот је низом мера покушавао да барем ограничи извоз сребра из Србије. Свим тим мерама Дубровчани су се опирали, жалили су се својој влади и тражили интервенцију. У једном тренутку деспот Стефан је протерао дубровачке трговце из Новог Брда наложивши им да га напусте за три дана, иако је уговором било предвиђено да у случају сукоба имају шест месеци да се повуку. Али даљњим развојем историјских околности све те мере су остале без значаја.

Деспот Ђурађ Бранковић, наследник Стефана Лазаревића, према Републици је био врло благонаклон. Он, децембра 1428. године, издаје повељу којом Дубровнику потврђује све повластице из 1405. године. Осетну штету Дубровчани су претрпели тек са првим падом Деспотовине 1439. године. Султан Мурат ИИ затражио је од Дубровника да плаћа харач. Након првог отезања, Дубровчани су се фебруара 1442. обавезали да ће сваке године слати султану посланство са поклоном од 1000 дуката у сребрном посуђу. Редовно плаћање харача више се није могло избећи са Мехмедом ИИ, освајачем Цариграда. Спремајући посланство за Порту, Дубровчани припремају поклоне за султана и високе званичнике, и то: 45 сребрних чаша – од тога 20 да се дâ султану, 10 беглербегу Махмуду Анђеловићу (од тога само 4 да се дâ јавно!), другом великом везиру 4 чаше, великом канцелару 2, капиџибаши 2, Иса-бегу 4, и још три чаше да се поделе по потреби.

Након пада Деспотовине 1459. године и свих разарања тог времена, наступила је стабилизација прилика у XВИ веку. Производња у рудницима се и даље одвијала, наравно, у битно измењеним околностима и уз заштиту интереса државе. Сматра се да је период који припада добу владавине султана Сулејмана Величанственог, период последњег полета старог српског рударства. У XВИИ веку још ће постојати, мада оскудни, помени и сведочанства о раду појединих рудника, међу којима су и Ново Брдо и Јањево који још раде у седмој деценији XVII века. Тако Евлија Челебија помиње да у Новом Брду „сада ту имају три рукава сребрне руде“. Али убрзо потом, након разарања земље током аустријско-турских сукоба и велике сеобе 1690. године, стављена је тачка на њихово постојање.

Чаша, позлаћено сребро, 16. век, Музеј примењене уметности, фото © документација Артис центар, Београд
Чаша, позлаћено сребро, 16. век, Музеј примењене уметности, фото © документација Артис центар, Београд

Мајстори са Јадрана

Дуж јадранске обале у XIV и XV веку ради велики број златара. У највећем броју то су домаћи, локални мајстори из градских средина или они који долазе из залеђа да науче занат, али и странци који долазе за послом. Златарски занат био је на цени, с обзиром на то да су њихови производи били врло тражена роба, како у трговини и извозу тако и у смислу реализације званичних државних политичких циљева који су се помоћу скупоцених поклона могли успешније остварити.

Дубровачки златари су већ у XIV веку захтевали од своје владе да помогне и заштити домаће златарство од конкуренције из иностранства. Пристизали су мајстори из Италије и из других крајева Европе, радили су у градовима дуж обале, преговарали и одлазили да раде у залеђу, у Босни и Србији. Многи страни златари удруживали су се са локалним мајсторима, попут Гуљелма из Немачке (Гуилермус), који је 1349. године урадио и сигнирао касноготички позлаћени оклоп за лобању светог Лаврентија (св. Ловре); 1350. године удружио се са локалним златаром Радојем; 1355. године је узео помоћника, златара Петра из Задра; 1358. године отишао је да ради у Босни. Са поменутим мајстором Радојем 1367. године ради и Филип из Фиренце.

Никола из Фиренце и Франо из Бергама 1417. године преузели су обавезу да заједно искују олтарску палу за цркву светог Влаха у Дубровнику са осамнаест светачких ликова, украшену емајлом и позлатом. Иван из Кремоне забележен је на раду у Задру у XИВ веку.

Иван из Базела 1436. године радио је у Котору на сребрној пали у светом Трифуну, 1440. у Дубровнику за фрањевачку цркву, 1449. исковао је сребрни појас за Бранислава Миомановића. Рамболт (Рамболдт) из Брижа стигао је преко Дубровника на двор Стефана Вукчића Косаче.

Живко Гојаковић, по наруџбини Сената Дубровачке републике, исковао је 1436. године као дар краљу Алфонсу Арагонском два тањира, две чаше позлаћене и украшене емајлом; 1442. године исковао је као дар Републике турском султану Мурату ИИ посуде за умивање, врчеве, тањире и зделице за слаткише; радио је сребрнину за венчани дар Републике угарском краљу Матији Корвину; на занат је примио Богдана Добрашиновића из Босне.

Јован Прогоновић из Новог Брда је дошао у Дубровник и отворио радионицу у другој половини XВ века; 1462. године за Мартина Кјаринија (Цхиарини) из Фиренце је исковао сребрни мач, посуду за умивање, различите зделице за слаткише, врч; заједно са Марином Живковићем 1476. године урадио је четири чаше са поклопцима за угарског краља Матију Корвина; урадио је сребрни крст за братство Свих светих у Корчули, који је сачуван до данас.

Марин Адамовић преузима радионицу свог оца 1419. године у Котору, а 1424. има своју радионицу у Дубровнику. Између осталог, заједно са Дабиживом Станишићем из Бара, исковао је 1427. године две плитице за војводу Сандаља Хранића.

Први део: Средњовековне чаше Србије – Симбол угледа и богатства (1)

Аутор: Мила Гајић
Извор: Артис Центер


Напиши коментар