Драгослав Бокан: Српске хероине – славне жене наше историје


srpkinja vojska

Американци користе један необичан израз којим означавају ону посебну врсту супер талентованих, пожртвованих и храбрих жена. Они их зову „широуз“ (sheroes), нимало случајно уводећи ову суптилну, шармантну сложеницу у савремени, урбани жаргон наше свакодневице. Овде ћемо се позабавити, на тренутак, тим женама-херојима из српске историје…

Када онако на брзину погледамо историју нашег народа, веома брзо ћемо уочити да се у њој не примећују тако лако чак ни она најважнија женска имена.  Просто, све изгледа као да су у Србији у ових четрнаестак векова живели само мушкарци.  Као да нема довољно девојака, принцеза, краљица, монахиња, сликарки, лекарки, архитеката, добротворки, задужбинарки, историчарки, песникиња… које заслужују своје место у нашој историји. И као да се све дешавало само пред исуканим брковима и подигнутим мачевима наших мушких супер-хероја. А није…

Наравно, читава ствар постаје много лепша и лакша када ствари погледамо мало дубље и много озбиљније.  Када престанемо да све гледамо оним баналним, формалним погледом сталног родног „грађанског рата“ између („бахатих“) мушкараца и („обесправљених“) жена.  Када обрнемо слику догађања на ону праву страну, са свим постојећим валерима и нијансама, видећемо да све и није баш тако трагично као што нам се, можда, учинило на први поглед.

Схватићемо да уместо поменуте неправеде овде у ствари имамо само различито постављене димензије људског (мушко-женског) постојања. Да се у званичне хронике једне патријархалне цивилизације уведени мушкарци, именом и презименом, док се њихове мајке, сестре, жене и кћерке налазе унутар њиховог успеха, у дубини тајне сваке мушке победе, сваког иоле озбиљнијег мушког успеха…

У времену дубоке вере у Бога као меру свих ствари, уопште није ни било важно КО је нешто урадио.  Сматрало се да је све што чинимо на земљи, да је сваки наш дар, да су сви наши подвизи – од Бога, потакнути и спроведени уз помоћ над-људских сила божански инспирисаног Провиђења. И да је једино важно да урадимо све што умемо и можемо, без обзира на то – види ли то неко или не. Јер Бог све види и све зна, што и јесте једино важно.

Тиме је људске сујета била сведена на минимум, бар у „времену катедрала“, у епохи Велике Вере.

Мушкарци су гледали према горе: у Бога, свеце и анђеле, а жене – право испред себе, у своје вољене мушкарце.
Мушки успех је био и њихов подвиг.
Мушка срећа била је и њихова највећа радост.
Мушке победе и јунаштва биле су засноване на женском стрпљењу, љубави, нежности, доброти, племенитости, на њиховом величанственом одрицању…

И у томе је била суштина функционисања такозване „хришћанске цивилизације“. У овој невидљивој (а сасвим конкретној) женској подршци оном видљивом врху леденог брега.

Тако да је и у нашем конкретном, српском случају ствар исто тако постављена. Јер не би било Владимира без Косаре; Немање и његових синова без Ане; Душана без Јелене; Лазара без Милице; слепог Стефана, владике Максима и деспота Јована без Ангелине; Ђурђа без Јелене Балшић… и тако редом, све до краја XVIII века, до почетка стварања грађанске културе.

А тада се, у две последње деценије осамнаестог века, догодила права духовна револуција.   Хришћанска цивилизација (код нас, већ вековима, у пасивном стању ропства под Турцима) се само у неколико генерација трансформисала у нешто потпуно ново и сасвим другачије: у грађанско друштво.  То је била велика промена, равна преласку из класичне античке (паганске) у хришћанску епоху.  Ствара се нова култура, нова књижевност, нове научне дисциплине, нове просветне установе.

Доноси се за нас веома важни Патент о толеранцији аустријског цара Јосифа Другог, којим коначно престаје верски прогон Срба у Хабсбуршкој Империји. Отвара се Сремско-карловачка гимназија, прва учитељска школа у Сентандреји, црквена и школска позоришта, покреће се први српски нововековни „Славеносербски магазин“, почињу да пишу Гаврил Стефановић Венцловић, Захарије Орфелин, Емануил Јанковић, Стефан Новаковић, Атанасије Стојковић, Павле Соларић, Јован Рајић, Милован Видаковић и Лукијан Мушицки.
У манастиру Бођани се рађа наше модерно сликарство, Христифор Жефаровић чита на грчком Леонардов „Трактат“, а Украјинац Козачински оснива прво барокно позориште у нашем народу… Ускоро ће ту своје место наићи и харизматични, по много чему контраверзни мисионар европског просветитељства, Димитрије Доситеј Обрадовић…

Да, почело је Ново Доба наше историје, негде у „златном пресеку“ прошлости, савремености и будућности.

Укратко, средњовековни верник је постао модерни грађанин, библијски устав небеског царства је замењен грађанским правом овоземаљске државе, центри духовности се пребацују из удаљених манастира у урбане, градске цркве, а строги императив десет Божијих заповести се преобликовао у џентлменски („бонтон“) кодекс понашања.

Мења се, скоро у потпуности, културни и политички модел живљења наших људи на северу српске историјске територије.

А међу многим стварима које су се догодиле, једна од најважнијих је везана управо за дефинитивну промену улоге жене – како у нашој свакодневици, тако и у нашој целокупној историји.

Жена постаје видљива у друштву, она више није онај невидљиви скривени стуб конзервативне породице, патријархалног друштва и читаве националне историје.
Сада је напросто, истурена на чистину, на брисани простор нове, модерне епохе.

По први пут она добија другу улогу, једну потпуно савремену димензију свог поновног постојања.  Постаје пандан свом конкуренту, мушкарцу.

Престаје она подела на мушку и женску димензију живота и посла.  Све постаје универзално, јединствено, заједничко.

Наравно, то се није десило одједном. Успостављање нових мушко-женских односа је трајало дуго и некадашњи поредак ствари се мењао постепено, из године у годину.  Дуг је био овај еволутивни пут од хијерархијског друштва високог средњовековља до утопијске хоризонтале пост-модерног, „унисекс“ друштва.

Одједном су почеле да се појављују женска имена великих Српкиња у нашем модерном Пантеону:

прелепа и даровита Катарина Ивановић (сликарка и једина жена члан Србског ученог друштва),
Катарина Миловук (професорка, педагог и управница Више женске школе),
Милица Стојадиновић-Српкиња (икона српског романтичарског покрета, несуђена вереница Љубе Ненадовића, књижевница),
Драга Љочић (прва жена лекар у Србији, једна од оснивача Српског лекарског друштва, активна учесница у свим нашим ратовима за ослобођење),
Мага Магазиновић (прва жена новинар, прва завршила београдски Филозофски факултет, основала прву овдашњу Школу ритмике, плесачица, наша верзија Исидоре Данкан; била је супруга Герхарда Геземана, аутора најбоље икада написане књиге о српском чојству и јунаштву, истинска визионарка),
Надежда Петровић (сликарка, хуманиста, национална радница и ратна болничарка; умрла од пегавог тифуса негујући српске рањенике у Првом светском рату),
Милунка Савић (наша Јованка Орлеанка, непревазиђена хероина, носилац највиших српских и савезничких одликовања),
Јелисавета Начић (прва жена дипломирани архитекта у Србији и први главни архитекта града Београда),
Ленка Дунђерски (чувена лепотица у коју је био смртно заљубљен песник Лаза Костић; несуђена супруга Николе Тесле),
Ана Лозанић (лепа кћи првог српског хемичара, Симе Лозанића),
Аница Савић-Ребац (филозоф, класични филолог, најобразованија Српкиња свих времена),
Исидора Секулић (изванредан стилиста, енциклопедијски образована књижевница и есејисткиња),
Ксенија Атанасијевић (филозоф и преводилац Аристотела, Платона, Спинозе и Адлера; светски стручњак за дело Ђордана Бруна; прва жена која је докторирала на Београдском универзитету, највећа српска жена мислилац),
Анастасија Нака Спасић (племенита жена богатог београдског трговца Николе Спасића, велика народна добротворка),
краљица Наталија Обреновић (добротворка Београдског универзитета),
кнегиња Зорка Карађорђевић (кумче Кнеза Михаила Обреновића, кћи књаза Николе и рано умрла жена краља Петра Првог, велика добротворка српског народа по којој је основано и чувено хуманитарно Друштво названо њеним именом, њој је подигнут и први споменик једној жени у Србији),
Милева Марић-Ајнштајн (препаметна тајанствена математичарка, супруга Алберта Ајнштајна),
Перса Р. Миленковић (велика ктиторка, задужбинарка и добротворка),
Љубица Ст. Луковић (хуманитарна радница, председница Кола српских сестара),
Стефанија Николић (велика задужбинарка Српске краљевске академије),
Десанка Максимовић (највећа српска песникиња),
Бабет Бета Вукановић (сликарка, професорка у Уметничко-занатској школи, дародавац драгоценог Легата и оснивач Фонда за помоћ најбољим студентима београдске Ликовне академије),
Гордана Бабић (непревазиђени познавалац старих икона и српске средњовековне уметности, шеф катедре Историје уметности на Филозофском факултету у Београду; моја сарадница на снимању троделног филма о Високим Дечанима),
мати Агнија (мудра и отмена игуманија манастира Ваведење на Топчидерском брду),
Дивна Љубојевић (најлепши глас православља наше епохе)…
све су то златним именима исклесани ликови и имена женског дела српске модерне друштвене историје.

Оне представљају наш понос, помажући – већ самим својим постојањем – читавој српској нацији да боље разуме и редефинише стање духа у коме се до сада налазимо. Уче нас, с оне стране смрти и свакодневице, да заједно са нашим мајкама, сестрама, кћеркама и супругама кренемо у што хитнију мисију заузимања положаја на фронтовској линији Великог Духовног Рата. Да се, заједно, сви добровољно и конкретно прикључимо вековном напору наших (мушких и женских) хероја, предака и претходника у неодустајној и жртвеној борби за Отаџбину.

Предлог Магацин-а:

Српкиње
Ко су биле жене српских владара
Српска мајка
Слађана Станковић – жена добровољац која је дала живот за Србију
Не стоји кућа на земљи – него на жени
Чучук Станa – хајдук у сукњи

Аутор/Извор: Драгослав Бокан


Напиши коментар