Милановачка Ружа која не вене


milanovacka bogorodica
Ретка икона из 1831, изузетне лепоте и вредности, својина милановачке цркве, којој се не зна аутор нити како је овде доспела
Постоји више икона Пресвете Богородице којима се приписују чудесне моћи. Најпознатија је хиландарска Тројеручица коју је, у свом дому, чувао свети Јован Дамаскин (8. век). Ту је и Богородица Млекопитатељница; њу је братија даровала Сетом Сави при доласку на Гору атоску. Па Богородица Беочинска, стара пола миленијума. Па, свакако најстарија (48. година нове ере) Богородица Пећка; верује се да ју је насликао јеванђелиста Лука.

Икона за коју се мало зна се зове Богородица Ружа која не вене припада милановачком храму Свете Тројице, а изложена је у Музеју рудничко-таковског краја.

– Реч је о занимљивој иконографији која сажима више тумачења из хришћанске есхатологије и ређе се сусреће у иконопису српске историје уметности. Непознато је како је доспела у милановачку цркву и ко је иконописац, али је реч о даровитом и теолошки ученом зографу. У дну иконе је година настанка, 1831, и скраћеница „αβύ MHI”, која можда крије име зографа, али је на том месту оштећење изазвано ексером којим је даска била закована за рам. Стилске карактеристике упућују на уметнике јужног Балкана, можда из круга око зографа Михаила и његовог сина Димитра који су стварали у македонском Крушеву – претпоставља кустос Ана Боловић.

Икона је сликана темпером на дрвеној дасци, димензија 53,8х41,4 центиметра. Богородица је у цинобер одежди са фолклорним украсима која је причвршћена копчом у облику руже. У десној руци су јој три руже на гранчици без бодљи, а у левој држи малог Христа и клас жита. И дете је у златној архијерејској одежди; у десници му је кугла са крстом, у левој руци златни скиптар (жезло). На Христовом ореолу су слова „О” и „Н”, као део грчке скраћенице „ο ω ν” (омега, омикрон, ни), што одговара библијским речима „Ја сам онај који јесте”. Икона је, у ствари, тренутак крунисања, јер су, у врху сцене, арханђели Михаило и Гаврило који стављају Богородици круну на главу; ту су и портрети светаца Николе, Јована, Саве и Симеона.

Из истраживања Љиљане Стошић са Балканолошког института САНУ сазнајемо да је приказ Богородице и Христа у иконографији „цвета (руже) који не вене” у православном иконопису у Албанији устаљен од почетка 18. века, нешто касније у Бугарској и Македонији. Вероватно најранији сачувани пример Богородице Руже која не вене је онај из Пећке патријаршије, насликан 1724. године.

– Питањем ауторства би се могли позабавити искусни зналци, јер лепота и несумњива вредност ове иконе то заслужују. Али, осим тога, за сада се не зна ни како је доспела у милановачку цркву. Икона је, рецимо, припадала старијој цркви брвнари Свети Тома или некој другој у околини, потом поклоњена касније изграђеној Цркви Свете Тројице. Чини се привлачном и могућом претпоставка о вези између иконе и неимара милановачке цркве Настаса Ђорђевића (родоначелник уметничке породице Настасијевић) коме је књаз Милош поверио градњу. Настас је рођен у Охриду, близу поменутих зографа, па је, можда, при успешном завршетку градње, 1862. године, неимар икону приложио цркви – каже Ана Боловић.

Аутор: Бошко Ломовић
Извор: Политика

Напиши коментар