Музика као део националног индeнтитета


vojnik truba

Музички укус наших простора је увек био прожет снажним националним мотивима као и народним звуком који је описивао све својствене појаве за народ који воли, пати, гладује, али и јуначки ратује.

Наш мелос који је примао утицаје европског и турског мелоса је створио у различитим деловима наше земље другачије тонове који су део исте културне баштине. Причати о музичкој уметности у 19. веку и с почетка 20. Века, је врло занимљиво и буди велике емоције после толико година. Писци оваквих дела већином људи из народа оставили су својим унуцима културно благо које треба чувати и њиме се поности – никада не заборавити.

Србија је земља која је имала бурну ратну историју, поготову у периоду од 1912. до 1918. године. Дала је својој култури задатак да наше победе и муке утемељи у нашу народну свест. Музика је, као и друге гране уметности, то прихватила и њој смо захвални, јер без песама јунацима и мученицима, борбе наших дедова не би будиле толике емоције и данас. Уласком у Балканске ратове, Србија креће у битку за уједињење свих Срба од Београда до Косова.Такве битке испуњене родољубљем и храброшћу, прате мелодије које су и данас познате, али и заборављене.

Почнимо од чувене „Ој Србијо мила Мати“ коју је писао мало познати Лука Сарић, давне 1860. Године, док је 1909. године скраћена на четири строфе и као такава ушла у школски репертоар, после тога и у кафане као неформална химна Србије пред Први светски рат. Поред ове дивне јуначке песме, ода јунацима Балканских ратова је песма „У ранама на бојишту“, чувеног народног уметника и композитора Марка Нешића чији ћемо уметнички опус касније обрадити. Песма описује муке ратника који умире на бојишту од тешких рана, али поносан на своју жртву.

Марко Нешић, уље на платну, рад Стојана Лазића, 1937. (део сталне поставке Музеја града Новог Сада)
Марко Нешић, уље на платну, рад Стојана Лазића, 1937. (део сталне поставке Музеја града Новог Сада)

Први светски рат доноси ипак навеће страдање српског народа, али и најлепшу народну музику и песму која одише тугом и јунаштвом у исто време. Почнимо од маршева: композицију „Марш на Дрину“ је компоновао Станислав Бенички, чувени компзитор пореклом из села Јасика (околина Крушевца). Овај марш, који верујемо сви добро знамо по једној верзији, написан је у част победе српске војске на планини Цер, док друга верзија каже да је марш посвећен пуковнику Стојановићу, који је погинуо у истој бици. Речи ове песме су дошле као плод рада Милоја Поповића, тек 1964 године. Поред најпознатијег марша у Срба велики композитор Станислав Бинички аутор је и Парадног и Гардиског марша српске војске.

Ову епоху поред горе наведеног марша обелижеле су и две чувене песме „Тамо далеко“ и „ Креће се лађа француска“. Прву, која је симбол велике туге и великог јунаштва, која је постала химна српског војника ван своје земље, компоновао је Ђорђе Маринковић. Први забележени снимци ове песме су направљени 1917. Године, у извођењу „Тамбурашког певачког друштва“из Њујорка. Доцније је ова песма свирана на сахрани Николе Тесле.

Песму пешадиског пуковника  Бранислава Милосављевића, под називом „Изгнаници“ пронаћи ћемо у збирци песама „Мач и лира“ из 1930 године.Песма је у оригиналу постала чувена песма „Креће се лађа француска“коју је први отпевао Душан Јовановић и оркестар Орао, током 1925. године.

У циклус песама из Великог рата, које су биле популарне, можемо још извојити „Стиго шваба до Земуна“, која нема имена аутора, али се зна да је први снимио Душан Јовановић, исте 1925. године. Друге заборављене песме као што су „Књигу пише краљ Србије“, затим ,,Чика Пера јаши коња бела“ и многе друге. су плод народог певање без аутора; познато је тек да су само снимњене од стране разних тамбурашких друштава у певача у периоду после рата. Песма „Народни збор» или ,,Хеј трубачу са бујне Дрине“, написао је давне 1875. године, Владислав Каћански, а после 30 година композитор Јосиф Марковић је компоновао музику за њу и објавио 1905. године. Свој успех ,песма је достигла касније у рововима српске војске, док се приповеда да ју је Краљ Петар Iмного волео.

Српска музичка мисао је наравно живела и мимо ратова, у прелепим текстовима и песмама које су писли и смишљали сви, од писаца до краљева, преко занатлија и прсостог народа. Сви они заједно оставили су велики културни капитал који смо ми углавном заборавили.

Поред мноштва имена, што аутора што извођача, издвојићемо Марка Нешића писца и композитора, аутора најлепших песама које су преживеле зуб времена. Марко Нешић Србин из Новога Сада, по занимању берберин, свој животни рад посветио је писању и музици. Као врло млад и талентован песник прочуо се и почиње да сарађује са великим Јованом Јовановићем Змајем, те се и прикључује раду часописа Невен, као писац дечијих песама. Велика страст према музици учинала је да 1890. године напусти свој занат и посвети се искључиво музичком раду. Војвођанске равнице у којима је растао су ипак његово срце увукле у звуке тамбурице, па је био део пар банди тамбурица, али није се устручавао да свој музички опус прошири и ван Војводине. Наступао је у свим главним градовима Европе и тако промовисао српску културу и музичко стваралаштво.

Многе данашње изворен народне песме су управо плод рада талентованог писца Марка Нешића или како су га звали Новосађани чика Марка. Списак песама којих је он аутор и композитор је огорман јер су скоро сви певачи тог времена изводили његове песме и исте снимали на тадашње носаче звука, тј. грамофонске плоче, а сам Марко је снимио свега пар песама које су се задржале у нашем народ. Сетимо се неких његових песма: „Жабаљка“ , „Богата сам имам свега“ , „Донес’ ми вина крчмарице“, „Кад сам био млађан ловац ја“, „Невен коло“ , „Ђувегије где сте да сте“, „Јеси ли већ узнале ти“ , „У ранама на бојишту“ и многе друге песме. Песма „Биће скоро пропаст света“ послужила је као музички мотив у исто именом филму Жике Павловића. Списак певача који су певали његове песме је још већи а нека од имена су: Едо Љубић ,Joцa Милинко-Мимика, Филип Липа Грујић, Душан Јовановић и многи други. Умро је 1938. године у српској Атини, у којој једна улица носи његово име.

Поставља се питање на крају, да ли смо заборавили ове уметнике и њихову светлу душу? Како су се генерације иза нас, па и ми понели према њиховом културном наслеђу које су нам као дар оставили да га чувамо и поносимо се њиме? Да ли смо заборавили све ове дивне звуке које су нераскидива веза са оним што јесмо? Питања је много, а одговори се вероватно крију у поменутим песмама…

Аутор:  Јован Кнежевић
Извор: Српски Академски Круг


Напиши коментар