Оливера Ковачевић: О новинарству, каријери и косовском пореклу


Фото: Милена Ђорђевић
Оливера Ковачевић: „Ентузијазам покреће ствар“. Фото: Милена Ђорђевић

Понекад осетим да сам нешто постигла, добро урадила, а много чешће се питам „зашто ми је све то потребно у животу“. Можда баш због тих краткотрајних тренутака задовољства, уживања у лепоти разговора пред публиком… – Разбијање табуа или теме које деле јавно мњење имају велики потенцијал за гледаност. – Жене су медијски простор у доброј мери освојиле, али нису завладале. – Судбину људи који су остали да живе на КиМ кроје различити међународни фактори. Да је неуспешно то не морам вама да причам. Међутим нека алхемија у животима тих људи држи их у снази и ентузијазму да се изборе за своје право на достојанствен живот, каже Оливера Ковачевић

Аутор и уредник актуелне , изузетно гледане ТВ емисије „Да можда не „ на РТС1, Оливера Ковачевић, звезда српске телевизије, своју каријеру градила је дуги низ година и једнако успешно на приватним телевизијама (ТВ-пинку, БК телевизији) као и у „Политици“, НИН-у и на националној телевизији где је данас запослена. Замолили смо је за интервју, на шта је одмах пристала. Тема за разговор са Оливером  имало би  доста, јер је свестрана, искрена, једноставна али и гламурозна,  комуникативна толико и тако  да се са њом може разговарати о чему пожелите. Али, овога пута Оливара нам је одговарала на питања везана за новинарство, мало о каријери, и наравно, о свом пореклу са Косова и Метохије.

На јавну сцену сте ступили као пратећи вокал једног музичког састава? Како сте почели да се бавите новинарством?

-Прецизније, на јавну сцену сам ступила као мецосопран у Хору „Бранко Крсмановић“. Као пратећи вокал Биљани Крстић појавила сам се, некако у склопу тих хорских активности, још у време студија на Филозофском факултету. Новинарство је у мом животу више стицај околности. Као студенткиња, почела сам да радим анкете јавног мњења у Форуму НИН-а и тако се одомаћила.

Колико се и како спремате за емисије  чији сте аутор и уредник (Да можда не, на пример) и како постижете и одржавате велику  гледаност?

2-У мом случају су године рада, искуство, познавање људи и доброг памћења. Рецепт за велику гледаност постоји у смислу актуелна тема и адекватни саговорници, али није увек то пресудно. Некада тема која је по страни може да изазове велику пажњу. Када сам у студију угостила трансродну особу која је отворено причала  о свом животу и о својим невољама, привукла је не само пажњу гледалишта већ и велику наклоност. Разбијање табуа или теме које деле јавно мњење имају велики потенцијал за гледаност.

Шта је,  поред актуелности теме , потребно да би се направила топ-емисија какве радите?

-Да би била, како Ви кажете „топ“ , потребно је да и ви као новинар не оманете. Многе теме буду недоречене због недовољног умећа водитеља емисија. Има таквих ситуација и у мом искуству.

Јесте ли 24 сата новинар, колико учите и колико Вам је то било важно у каријери?

-Новинарски посао је као мит о Херкулу. Прича о самонадрастању и у стално све тежим изазовима. Заинтересованост и образовање су неопходни предуслови. Ентузијазам је тај који ствар покреће.

Новинарство је дуго била мушка професија. Шта данас значи бити жена –новинар?

-Дуго су већ жене доминантне, нарочито у ТВ новинарству. Ту мислим на број жена у водећим редакцијама, али не и на њихов утицај који се огледа у положају , тј. уредничким местима. Оне су тај простор у доброј мери освојиле, али нису завладале.

Која је цена Вашег успеха на РТС-у?

-Плашим се да је успех прејака реч. Понекад осетим да сам нешто постигла, добро урадила, а много чешће се питам „зашто ми је све то потребно у животу“. Можда баш због тих краткотрајних тренутака задовољства , уживања у лепоти разговора пред публиком, значаја који ми придају, откривања занимљивих људи, идеја…Међутим, државна телевизија, или оно што је мени ближе, Јавни сервис има своје специфичности. Рецимо, увек оно што је речено на РТС-у, не само од стране саговорника, већ и новинара , често се третира као државни став. Нарочито ако се програм гледа из позиције земаља региона.

Минерале из „Трепче“ чувамо сви у породици

Пореклом сте са Косова и Метохије, одакле, и какве Вас успомене везују за корене, макар то било из прича Ваших родитеља?

-Моји родитељи су рођени на Косову и Метохији и као бебе су стигли у Банат. Прабаба и прадеда су сахрањени у јужном делу Косовске Митровице, тако да њихови гробови више не постоје. Моје сећање је везано за детињство, за одласке у Митровицу или Приштину, мноштво рођака и успомену из Рудника „Трепча“. Минерале, однсоно комаде руде из Старог Трага сви чувамо у нашим кућама.

У новинарству данас има доста необразованих и неуких почетника (могу бити и старија лица)  што шкоди квалитету информисања и угледу професије. Како неко може да ради на некој телевизији, на пример, а да није прошао никакву обуку и да не разликује ни основне новинарске жанрове?

-Технички ћете брзо успети да оспособите некога за рад на телевизији али разумевање друштва захтева више вештина. Србија је пре десет година имала око 600 телевизија, данас има око 200. Ово мноштво ТВ програма захтева велику производњу, а власницима је битно да нешто понуде што би се могло покрити маркетингом, макар и оним рудименталним. С друге стране многим власницима, нарочито на локалном нивоу, нису ни потребни новинари, већ, у већини случајева најављивачи програма.  Само чињеница да се на једној националној ТВ станици после поноћи емитују порно-филмови, говори о хаотичности нашег ТВ етра и законске регулативе. У демократском друштву не можете забрањивати али можете опорезивати.

Прошле године сте на једној конференцији за новинаре у Медија-центру изјавили да је Вама, у ствари, најтеже довести госта у студио. Зашто?

-Зато што је реч о актерима догађаја. Проблем је у томе што они не осећају потребу да се обрате јавности, јер знају да је ефективна моћ углавном у уском политичком кругу, који више воли да сам одлучује. Они осећају да је јавност последње прибежиште и веома ризична опција. Наравно, бежање од новинара је сасвим извесно индикатор да та особа лоше ради свој посао. Министре делим на оне који се одазивају на позиве новинара и оне који одбијају сваку сарадњу. До сада нисам запазила успешног министра који је бежао од новинара, иако морам признати да ни супротно не важи, али ипак имају веће изгледе за успех у свом послу.

Цензура и аутоцензура у српском новинарству?

-Ауторизација је такође цензура и то много опаснији облик. То само значи да су ствари безнадежне и да је страх већ завладао. Али када је реч о цензури онда је реч о томе да се не говори истина, односно да се прикрива, заташкава и манипулише чињеницама у циљу обмањивања јавности. Једна је ствар водити уређивачку политику, имати разумевања за различите интересе и бити коректан узимајући у обзир и оно што знаш и оно што можда не знаш, а сасвим друга када се то свесно ради да  би се остварили неки скривени или нескривени интереси, који су ван новинарства.

Ако је век у који смо закорачили век-информација и комуникација  шта је претња новинарској професији и каква је опасност од нестанка новинарског занимања?

-Друштвени медији су део медијског света. Новинари се као и сви други професионалци морају разликовати по томе да имају виши ниво у свом раду. Од њих се очекује не само безусловна истина, то да су информације проверене и тачне, већ и виши ниво презентације.

 Да ли су и каква претња новинарству ПР-ови ?

-Особе које су у разним институцијама задужене за такозване односе са јавношћу чувају интересе својих послодаваца. Њихова лојалност се не доводи у том смислу у питање. Новинар не мора и не сме бити везан на тај начин чак ни за свој медиј. Постоји много примера нелојалности новинара према својој кући, и често су то примери врхунских новинарских подвига, наравно у служби јавности и идеала истине и правде. На жалост тренд последњих година је такав да су ПР-ови чешће препрека, него помоћ у обављању новинарских задатака, мада морам да кажем да има и сјајних професионалаца који разумеју и желе да помогну.

3Немачки теоретичар новинарства, професор Штефан Рус Мол, који је децембра прошле године посетио Србију , сугерисао је младим новинарима  да иду путем етичког-новинарства. Он је такође рекао да „новинари треба да убеде публику да плаћа информацију“. Шта мислите како ће ићи и једно и друго у Србији?

-Људи увек плаћају информацију, било да је то директно или, на пример, кроз рачун у самопослузи. И Србија и сви њени грађани плаћају свој однос према информисању. Ако мисле да је свеједно, ако више воле да живе у илузијама и забораву, без вредности, онда ће кад-тад увидети да су на губитку.

Шта је потребно  урадити да би се публици понудио квалитетнији информативни едукативно-рекреативни садржај?

-Данашња публика је веома захтевна . ТВ конкуренција огромна, нарочито на кабловским мрежама, где имате и светску понуду. Међутим, то што је РТС и даље најгледанија станица у Србији значи да наши људи цене озбиљне садржаје , мислим на информативни програм, доступност информација са простора целе Србије, Културни програм и слично. Ипак, све што се презентује мора бити и довољно атрактивно да  би се одржала пажња. Атрактивно не значи банално, већ у данашњем времену подразумева осмишљене тимске пројекте. Њих има , али материјална оскудица и њих ограничава.

У озбиљном новинарству , оно што је трагично не сме да се представи као смешно. А код нас има случајева да се у неким медијима и најтрагичнији догађаји  чак у насловним композицијама, и на фотографијама, извргавају подсмеху?

-Какве су ти мисли, таква су ти дела. Најлакше је заиграти на сензацију, на гег и примитивизам. Обрадити такве теме, студиозно, а занимљиво, је прва олимпијска новинарска дисциплина.

Мој уредник Љуба Стојић

Зашто је новинарство једно од пет најтежих занимања на светској лествици? Зашто је слабо плаћена професија, а да се са друге старне  за старт у овом послу тражи високо образовање?

-Новинарство је, пре свега, тешко занимање јер имате посла са истином и лажима. Од вас се тражи да вас разумеју и академици и обични људи, да задовољите исте професионалне критеријуме које имају и новинари на Западу, а дрштвени углед и материјални статус су чак испод просека за Србију. Гледано са становишта новинарства као позива, јасно је да ово знимање не може бити успостављено онако како је то у неким традиционалним занимањима као што су лекари, професори и слично. Формално образовање је важно али није пресудно за успех у овом послу. Мислим да је то потребан али не и довољан услов. У редакцији моје емисије на РТС-у раде искључиво факултетски образовани људи, али поред тога неопходно је и да имају ту новинарску „жицу“. Мој новинарски узор, чувени уредник НИН-а Љуба Стојић, је сваког свог новог сарадника водио на ручак, разговарао са њим неколико сати, и тестирао на разне начине. На пример, изабере најдужи и најдосаднији текст у новинама. И тражи од вас да му подвучете кључне реченице. А онда вас још пола сата испитује зашто је то важно. Е, ко то све прође, могао је да му доноси  кафу и понекад нешто напише.

Зашто  просечан  грађанин радије чита неке скандале и гледа неки ријалити-шоу од неке образовне емисије или емисије из културе, из којих нешто може да научи? И да ли му се то намеће или он то сам бира?

-Због тога што је учење захтевно. Ко ће сад тиме да се бави, или да вам неко показује колико знате? Лакше је идентификовати се са примарним људским поривима, а то је свима блиско. Тачно је да човек увек бира између понуђеног , али телевизија је медиокритетска ствар, управо огромног аудиторијума.

-Како доживљавате све што се дешава на Косову и Метохији и упорну политику Приштине да отме српску имовину (најновији пример „Трепче“ )?

-Доживљавам као силу и неправду. Не мислим да су Срби заслужили све те ужасе, али нас не амнестирам од наше личне и колективне одговорности за све што смо пропустили или лоше урадили у вези са Косовом. Последњу деценију, судбину људи који су остали да живе тамо , кроје различити међународни фактори. Да је неуспешно то неморам вама да причам. Међутим нека алхемија у животима тих људи држи их у снази и ентузијазму да се изборе за своје право на достојанствен живот.

Да ли је другачијом политиком за ових петнаест година могло више да се уради за Србе који живе на КиМ као и за повратак расељених који су морали да напусте своја огњишта 1999.  пред најездом албанских терориста?

-Могло је бити доста другачије и пре 1999. а и после. Не сумњам да су намере биле добре.

Негде сте изјавили да је Ваш директор знао да Вас критикује кад нешто није баш нај-нај , али да није имао речи хвале за Ваше успехе. Због чега су људи такви?

-Због тога што у вас верују, па су осетљиви на ваше грешке.

Аутор: Славица Ђукић

 

 


Напиши коментар