Стефан Немања у Цариграду


Sveti-Simeon-stefan-Nemanja-freska-Ljeviska-crkva-Prizren

Постоји једна недовољно позната епизода из живота Стефана Немање, која поред тога што сведочи колико је његов углед био велики у раном периоду његове владавине, открива нам и једно ретко сведочанство о владару који се жртвује за свој народ и своју главу смирено потура испред глава својих поданика. Био је то његов боравак у Цариграду 1172. године, где је локалном народу приказан у тријумфалној поворци цара Манојла I Комнина (1143-1180), као највреднији део плена из успешног ратног похода.

Занимљиво је и потресно ово сведочанство о понижењу које је претрпео српски велики жупан како би народ заштитио од страдања. Ово је један од најлепших примера владарског служења народу у светској историји. Ова прича колико је лепа и потресна толико је необична и надземаљска, и нажалост недовољно позната. Зато ћемо је испричати.

Негде током 1172. године, велики жупан Србије Стефан Немања, је доведен у највећи град на свету, престоницу културе и модел цивилизације оног доба, царицу свих градова,у Цариград, да ту својим присуством обогати тријумфалну поворку цара Манојла I Комнина. Немања је привукао много пажње посматрача. Охоли цариграђани и цариграђанке, надмени и горди колико могу бити људи неограничено поносни на свог цара победника, на своју Царевину, на свој највећи град, на своју недостигнуту цивилизацију, дивили су се, по причању савременика, импозантној појави српског владара. Стиче се утисак да је тога дана овај словенски владар био главна атракција народу главног града велике државе Ромеја.

„Какво уживање нам је, о царе, био онај заробљеник у тријумфу“, додворао се свом владару Константин Манасије, један од најзначајнијих византијских литерата. Цариградска светина је пратила Немањин пролаз кроз престоничке улице са погрдним узвицима, док је он, леп, висок, стасит, снажан и широких рамена, корачао у царевој поворци. Пуно је подсмеха тога дана од стране ромејских поданика било упућено господару Срба. Исти писац бележи даље, како је један становник Цариграда, не могући да обузда своју агресивну надменост, пришао везаном и немоћном Немањи и ругао му се: „Ти ли си, о рђо, који си наумио да умакнеш Христову помазанику, изабранику, великом и славном победнику и, збацивши његов лак и племенит јарам, да приђеш другом господару…“ На крају му је преко леђа добацио: „Плећати бик, ма и под малим бичем, равно путем иде“.

А велики учењак свога доба и будући митрополит солунски Евстатије Катафлорос у једној беседи овако је говорио о Стефану Немањи кога је гледао у царевој поворци: „Овде не бих желео да прећутим ни о Немањи који ми је и другом приликом, иако невидљив, измамио сјајне речи, а пре кратког времена и очи је моје задивио, овај човек, којем није стас онај, који природа људима додељује, него узрастом веома висок и наочит“.

Уосталом слике у византијском двору на којима је била приказана историја Немањине борбе са Византијом доказују колико су Византинци били поносни тиме што су победили и покорили владара Србије. Немањина личност морала је привлачити пажњу савременика, али и потомака, баш као што је његов изглед привлачио поглед цариградских беседника и грађана. Његов ауторитет је био толико велики, да га ни неуспеси нису могли пољуљати, а камоли уништити. А после понижења у Цариграду, он није имао ниједног знатнијег неуспеха.

А и та епизода могла је послужити као разлог да се на њега гледа са већим поштовањем. Јер њега цар Манојло није заробио, него се он сам предао „василевсу и самодршцу Ромеја“, како би свој народ и земљу заштитио од страдања и разарања.

Када је те 1172. године видео да је сукоб са византијском војском безизгледан и да се може завршити само Манојловом победом, страдањем српске војске и немилосрдном одмаздом Византинаца над српским народом, он тада: „Затражи да му се дозволи да у безбедности лично изађе пред цара. Пошто је цар пристао, он дође и приступи престолу откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем о руци, предајући се цару да поступи са њим како жели. Потресен овим цар му опрости кривицу“.

Немања је тада имао шездесет година, али на трону је провео тек неколико. Био је у годинама које већина његових савременика није дочекала, а које и данашње генерације сматрају старошћу која онемогућава да се неко успешно бави политиком. Био је на самом почетку своје дуге и успешне владавине, потпуно спреман да прихвати сваку цареву одлуку о својој судбини.

Тако је овај свети владар дао савршену поуку о томе како посао владања није ништа друго, него, највеће могуће служење народу од Бога дато човеку.

Аутор: Милош Павловић
Извор: Српски Академски Круг


Напиши коментар