Велики рат још увек траје


gvozdeni puk1

Држава је заузела дефанзивни став и крајње помирљивим тоном одговарала на константе нападе ревизиониста који покушавају да атентат који је учинио Гаврило Принцип прикажу као узрок рата, а не само повод за рат, или прецизније речено изговор за рат. Ако неку врсту оправдања за то понашање на иностраном плану можда можемо пронаћи у притисцима много јачих држава које су светске силе, за срамоту на унутрашњем плану не можемо.

Жалосно је да смо дошли у ситуацију дааст државе Србије није позвала на обележавање годишњице победе на Колубари престолонаследника Александра Другог Карађорђевића. Да је власт државе Србије рекла да оставља историју историчарима. Да је власт државе Србије признала капитулацију коју власт 1914. у много тежим условима није!

Скромност целокупног обележавања на државном нивоу није достојна наших предака који су своје животе положили за слободу отаџбине. Како каже професорка Мира Радојевић, наша је цивилизацијска обавеза да се сетимо оних који су гинули пре 100 година за најсветлије идеале. А гинули су раме уз раме сељак и занатлија, професор и студент, ђаци, будући интелектуалци, стари и млади. То је наш национални дуг према њима. Дуг који им држава Србија није вратила!

За разлику од актуелне власти српски народ и даље брани част државе као што је бранио и тада. На унутрашњем плану, годину је обележила културна делатност у пољу обележавања стогодишњице почетка Великог рата. Много филмова, књига, трибина, изложби. Посебно треба издвојити феноменалну изложбу Историјског музеја у Београду, који је на интерактиван и модеран начин успео да свим генерацијама приближи узроке, дешавања, ток и живот за време тог страшног сукоба. Колико год све то било лепо, и свима нам „заигра срце“ док слушамо Марш на Дрину, као што и заплачемо уз Тамо далеко у извођењу преживелих српских војника на Крфу, морамо погледати ван Србије. Упадамо у замку убеђивања убеђених, јер српски народ зна шта се десило пре  100 година и ни једна тренутна политичка власт то уврежено сећање не може да избрише нити измени.

Али ван Србије рат још увек траје. Ревизионистичке силе поново покушавају да кривицу пребаце на Србију, настављајући контиунитет који је започео Хитлер 1933. престанком плаћања репарација. Ревизионистима су на руку ишли и комунисти 1945. представљајући победу Србије у великом рату као победу ткз. „великосрпске идеје“. Данас имамо књигу Кристофера Кларка који бескрупулозно извлачи тезу о вертикали зла и о малом злом народу који у свакој историјској прилици покаже „своје право лице“. Кларк иде толико далеко да повезује Сребреницу (и наводни геноцид који се десио у њој) и Први светски рат! Али књига Кристофера Кларка широм света купује се у свим књижарама и самопослугама. Доступна је у огромним тиражима. Последица те ревизионистичке пропаганде је, како каже академик Љуба Димић, и на спољашњем и на унутрашњем плану губитак заједничког сећања, а након тога, све је могуће. Чиме се држава Србија супротставила томе? Ничим! Гледајући своје краткорочне интересе да се не замери случајно некој великој сили, држава ћути. Да та држава зна колико је новца у ревизију од Првог светског рата уложила Немачка, можда би се другачије поставила и увидела значај чистог образа и самопоштовања.

Књига академика Љубе Димића и проф. Мире Радојевић, која је за сада преведена на енглески и руски језик
Књига академика Љубе Димића и проф. Мире Радојевић, која је за сада преведена на енглески и руски језик

Богу хвала, имао је ко да увиди. Академик Љуба Димић и проф. др Мира Радојевић, колеге на катедри за историју Југославије, удружили су своје изузетно знање и искуство и написали веома квалитетну књигу која носи назив „Србија у Великом рату 1914-1918“. Она је много више од још једне књиге о Првом светском рату којима наша историографија обилује. Пре свега, садржински је написана изузетно, у духу Чеховљеве да треба писати да речима буде уско, а мислима широко. Настала је као одговор на вапај дијаспоре, у којој до сада није постојала ни једна слична књига која би се супротставила светским ревизионистима. Академик и редовни професор дају неопходни кредибилитет и тежину, који када је споје са њиховим озбиљним научним приступом и чињеницама дају оно што нам је било неопходно. Да симболика буде још већа, књига је издата под покровитељством фонда Дијаспора за матицу у издаваштву Српске књижевне задруге. Преведена је већ на енглески и руски језик, уз извесне најаве издавања на још неким светским језицима. Што се саме садржине тиче, готово пола књиге посвећено је управо ономе што је нама најважније – образлагању стварних узрока Великог рата. Страх Беча од јачања Србије, Немачка доктрина продора на исток, пропаганда, угњетавања Срба у Хабзбуршкој монархији, као и шири контекст антагонизма великих сила око новог положаја и расподеле колонија, све је обухваћено и без икакве дилеме, аргументовано, упућује на закључак апсолутне невиности Краљевине Србије за Први светски рат. То је оно на чему морамо инсистирати јер бранећи себе данас, бранимо образ нашим часним прецима који су гинули да бисмо ми данас живели!

Овом књигом, као и својим целокупним научним, културним и образовним доприносом, свој национални дуг племенити професори Димић и Радојевић вратили су са каматом! Запитајмо се, хоћемо ли га ми вратити?

Аутор:  Максим Милошевић
Извор: Српски Академски Круг


Напиши коментар