Завет костију

Град Костур, област Македонија, Грчка
Град Костур, област Македонија, Грчка

Један од најбитнијих симбола породице је „кост“, која се у србској традицији наслеђује по мушком претку, како се наслеђује и презиме као административно породично обележје. У нашем народу се верује, да по оцу наслеђујемо костур а “месо” по мајци, па се у старом србском представљању приликом сусрета са незнанцима говорило: Ја сам тај и тај (име и презиме), костур тога и тога (име оца, сина, деде).

Занимљиво, да је тај начин представљања карактеристичан за крајеве где је доминантно светоникољско становништво, које се раселило са подручја Шар планине негде после осмог века, а старином је с предела Костура у Македонији, данас вароши Касторија у северо-западној Грчкој.

Из тог становништва се издвојила „кост“ породице Бранковић која је владала тим крајем, а која је бранила Косово и Метохију од Турака до 1459. године. Бранковићи су се преселили у потоњу србску Војводину, где је деспот Вук Гргуревић-Бранковић спознао суштину Запада. Уместо, да прихвати заштиту Запада, одлучио је да сам брани сопствену круну чију светост не морају да признају господари таме. Напустио је своје привилегије и отишао са присташама из племства и народа на гору Романију, где је основао прву народну војску ударивши темеље истинској слободи човека. Зато није омиљен у данашњим црквама (нарочито грчкој и католичкој), али му је народ дао титулу Змај огњени Вук, како приличи народном вођи.

Нажалост, касније, приликом формирања званичне српске народне књижевности, његовом предеди Вуку Бранковићу је додељена улога издајника, иако је он био доследан борац против Турака за кога и сами Турци тврде да је добио Косовску битку, вођену баш на његовој територији којом је и после битке наставио да влада. Као сећање на све то, постоји још увек изрека: Вука не окаљаше Срби, већ слаби. Из свега овога се види, да су модерну Србију створили и још увек њоме владају српски изроди и незналице којима смета јак, самосвојан сопствени народ.

По предању, град Костур је добио име по моштима Св. Николе, које су са собом донели становници Анадолије, који су населили те крајеве. Истоимена Лика у србској крајини, такође је претежно насељена тим становништвом, које је свој завичај у данашњој југо-западној Турској звало Ликија. Све ово значајно је из разлога што светоникољци тврде, да је Св. Сава заслужио да носи своју одору саткану од крстова, коју је пре тога носио Св. Никола и Исус Христ, јер су они истински народни заступници пред Богом. Чињенице говоре, да је Св. Никола протерао јеретике из цркве и сачувао Христа од самих хришћана, а да је Св. Сава Христову идеју још више пречистио од страних утицаја и приближио народу веру.

Народ верује да кост као главно обележје постојања заслужује посебну пажњу и поштовање. Из тог разлога, човек мора да сачува сва своја људска обележја да би му земља примила кости. Само тако, он наставља да живи у вечности кроз враћање тела мајци Земљи, који је предуслов да душа оде у вечност. Из ових разлога се водило рачуна о томе како ће ко умрети. Једни од оних, који својим чињењем за живота нису заслужили да им земља прими кости, умирали су на вешалима. Верује се, да онај ко умре “тушењем” (губљењем ваздуха), губи крв из костију, па такве кости не враћају крв у земљу. С обзиром, да је крв душа земље а човек као слика божија има душу, сматра се да је крв бранитељ душе. Из тог разлога они који изгубе душу погане крв и земљу, уколико би је кости у земљу вратиле.

Наравно, Земља као божанска категорија нема право да такве кости прими и да опогани крв каснијих поколења. Извршиоци тушења претходно доносе за то пресуду засновану на исконској правди, а извршилац пресуде се не сматра џелатом, већ извршитељем божије воље, о чему говори и Свето писмо: Проклет да је сваки онај који виси на дрвету (Посланица Галаћанима, 3,13). Том приликом се поштује култ Природе, на тај начин што није дозвољено вешање за родно дрво а по могућству се гледа да то дрво буде суво.

Некада давно, кости су спаљиване, а пепео приношен земљи, што појашњава и употпуњује значај култа костију. При Балтику и данас тамошњи Срби себе називају Лужичанима (Предлог Магацин-а: „Кад је Берлин био српски“), а назив су добили по лугу, одредишту за пепео и породичној светињи. Сличан обред су имали Друиди, већина иберо-баскиских и алародских народа. До данашњих дана Симбри (Келти) своју светињу називају једноставно „луг“. Пепео се и данас у Србији назива „лужина“, а луг је место где се одлаже (Предлог Магацин-а:“Келти и Срби – Откуда Келтима српски Луг?“ ). Искључиво је поред текуће воде, па су отуда настали бројни топоними са именом Лужница. Зато, држимо костур усправно!

Аутор: Владица Марковић
Извор: Весник – Наш Гласник

Напиши коментар