Гора Божурова


bozurovi

Божур је „цар цвећа“ и „духовска ружа“ која стоји у вези бога Вида или Световида, а касније Косовске битке и светога кнеза Лазара. Носи божанске придевке „Видовача“ и „Видова трава“ по богу Виду коме је посвећен, а његова црвена боја је атрибут Огња за који новије предање каже да је од крви косовских јунака.

У народној песми, јунаци носе божур за калпаком. Њега чува „птица раног пролећа мартана жуња, која брани и лечи особито децу“, а корен божура веша се деци око врата. Теофраст је забележио, да је божур био извор многих празноврица код Јелина, који су ову биљку преузели од Пеона или античких Срба. Придевак „божур“ је кумовао личном имену Божур или земљописном Божурња, као и арапском busur, врста цвећа, али се ова реч потпуно произвољно и наопако тумачи помоћу свог арапског облика имена, што је семантички немогуће, јер, црвени косовски божур je ендемска врста која расте само у Косовско-метохијској регији и Северној Македонији.

Јелини су старе Србе из Дарданије звали Пеони, а Римљани су тако звали Картагињане. Пеони су у Илионској војни учествовали на страни Тројанаца. Живели су на Косову, у долини Вардара и Струмице, а Апијан их помиње као велики народ на Дунаву. У античко време ова област Дарданије је била позната као Пеонија, јел. Paiōni, по којој долази званичан назив Peonia Afficinalis на латинском. Етноним Пеонија је семантички по придевку рашанског Аполона или Световида (Вида), „исцелитеља богова“ у Илијади који је придевак „Пеан“ добио по првој „певанији“ или „пеану“, који је отпевао у част победе над змијом Питон, па се та певанија држала у старом веку за бајалицу против рана.[1]

Видова трава или Божур је атрибут Белог Вида или Световида, „мила сина господара Триглав бора“:

„Што прегледа бела света

Што прегледа што га чува

Од аждаја и змајева“.

Четвороглави Вид или Световид је коњаник на „белцу“ и двојно оличење Сунца, бог Јава и рајских пољана на небу плавом (Влес књ.), које се налазе на врху божанске планине. Наведени стихови сасвим јасно казују, да Бели Вид господари „белим светом“, који народна песма епски назива „Гора Божурова“.

У вечитој космичкој драми борбе светлости и таме, Гора Божурова је митолошка сцена божанске планине (оличење светлости), која се мистеријски пореди с епском Голуб планином, оличењем сазвежђа Голуб у Близанцима на северној повратници сунца, Смиљаном (по рајском смиљу) или библијском гором Синајском. Гора је у српском народном предању симбол Нава, семантички једнака ариј. гир, РВ 5, 41, гора, која има истоветно и непромењено значење у савременом српском језику: „шума“, „брдо“ и „планина“, за којом се Сунце рађа и смирује.

Излазак и смирај Сунца чија је светлост пасиван ентитет, народно предање увек пореди и драмски пресликава као свадбу, односно сусрет оличења Јава и Нава:

Ој колика је Гора божурова,

Сив је соко прелетети не може,

Прелетоше кићени сватови

И невесту кроз њу проведоше

Кад су били под јелу зелену,

проговара кићена невеста

скините ме с коња витеза.

Ставише је под јелу зелену,

Тунаке је она говорила

Сваком свату дарове подајте…

То изусти лако душу пусти.

Невеста је у песми поређење за светлост сунца, као и „кићени сватови“ којих је обично 1000, јер је то рајски број. „Јела зелена“ је редовна земаљска сцена српског мита, као што је месец небеска па зато најбоље светли над јелом. „Коњ витез“ је двојност Сунца још у ведској представи коња (животиње сунца) и јахача, коју пресликава народна изрека из Шумадије: „Тога нема куд’ цар (Сунце)коња јаше“!

Мотив „небеске свадбе“ постоји у мистеријским песмама о Бановић Страхињи и Одисеју, где Сунце божије разгони у пролеће зле просце своје жене Природе која не рађа у зимској сезони. Божанска планина (од светлости) је место сусрета сусрета оличења примордијалних енергија по сценарију вечите борбе светлости и таме, а њен врх се налази у Северњачи или репу Малог Медведа. То је табуисана митска сцена „белог света“ где столује Бели Вид, коју народно предање епски пресликава као „Гора Bожурова“.

Предлог Магацин-а:

Црвен цвете – песма Косовским јунацима

Аутор: Слободан М. Филиповић
Извор: Весник – Наш Гласник

____________________
[1] Да младо Сунце лечи, доказ је обичај хелмских Срба, да се креч с места на кући где падне први зрак јутарњег сунца користи као лек против грознице, који се пије с водом.

 


Напиши коментар