Небески народ Сербис


Bogorodica-sira-od-nebesa-655x360

Један јапански путописац, забележио је 1712. године речи обредне песме народа Сербис или Шербис, познатијег под именом Аина, у којој се каже: „Наши преци припадају небеском народу“.

Играчи у колу, који су певали ову обредну песму носили су на леђима симбол Часног крста. Аријски народ Шербис или Сербис, према налазима археолога и историчара Г. Астона, Н. Монроа, И. Снела и Ј. Синота, насељен је на јапанска острва двадесет векова пре нове ере. То је време које се поклапа са Небродовим одласком на Далеки Исток, па се његов поход не може ограничити само на Индију.

Насељавање народа Сербис на јапанска острва, који се сада зову Аини, трајало је у таласима до пре 2 200 година. Међутим, ово је само једна од етапа, јер, археолошки остаци Аина су фигуре из доба неолита, које се могу наћи по целом Јапану. Научници ову културу називају „јомунска“ или „култура врпчастих сара“, које се као декорација на керамици изводе помоћу траке од рогозине. Аини су живели у колибама полуземуницама, основе у облику правоугаоника или круга, са размаком између зидова од 5 до 8 метара.

У кућама се уздужна оса увек пружа у правцу исток-запад, као код „моравске“ куће, у којој је исток обредна страна и најпоштованији део простора. Свака кућа је на истоку имала свето славско место, где су стављали фигуру бога, а кроз прозор се није ниста смело ништа бацати, нити споља завиривати. Врата су обично била на јужној страни и наткривена тремом. Куће су имале „баџе“, отворе на две супротне стране крова, које на темељу образују мале забате сличне оним старим сеоским кућама у Србији. Украси на керамици су „окулусни“, слични древној српској керамици сачуваној широм Евроазије. Откривене су и посуде са сиском, опет, као код српских посуда широм Евроазије.

Стреле су типично сарбатоскитске, „троброде“ а мач такође српски, кратка дебела и повијена „српа“. Нека од оруђа дуге оштрице, израђена су у облику врбиног листа и служила су за прорицање, као код српског празника „врбица“. Секире изгледају као оне које још памте у Србији, а зову их „глуваре“, оне су дугуљасте, пљоснате и трапезоидне, глача се само оштрица, а користе се у Србији за сечу шуме. Своје мртве Аини су сахрањивали са згрченим ногама, исто као древни Срби.

На гроб је често стављан велики камен. Деца су сахрањивана у великим ћуповима, као код преисторијских Срба у Европи, пре свега на Хелму (Балкану). Аини су користили и обрађивали свети камен „жад“ у облику жезла, односно шешира, тако, да се чак једна врста драгог камена по овим азијским Србима зове „сербентин“. Правили су привеске зване „магатагма“, који личе на српске „тамге“ (печати), знаци из којих се у средњем веку развила српска хералдика. Реч је од аријског корена данг’, заштитити. Велики број обредних „магатамги“ нађен је у аинском селу Коренава (основа је српска реч „корен“, као у називу Кореница).

Аински мачеви, чију су технику ковања преузели јапански самураји, као и сарбатски на дршци имају изрезбарену „јабуку“, доручник и задебљање на врху. Лукови су прављени са неколико комада дрвета, ликом повезаних, као сарбатски (скитски) и касније јапански лук. Неговали су познати српски „култ вука“ (праотац народа) који је српски тотем.

Код Аина, вук је приказиван како га доји жена, док је код апенинских Сарбина обрнуто и вучица доји дете. Одрасли вук је приношен, a претходно убијан гњечењем главе између две половине расцепљеног дебла, уз организовану свечану церемонију њему у част. Овај обичај има сличности са римским Луперкалијама и обредним палицама, као и Херодотовим записом, о чину коришћења обредних палица код Сарбатоскита.

Аини су као и Срби кориситили кору дрвета за гатање или обредне палице при ритуалном убијању животиња. У летопису јапанског двора из VIII века „Кађики“ и „Нихон Соки“ помињу се Аини на острву Хонсу, као „варвари“ који су у борби с Јапанцима потиснути на север. У сличном спису из IX века „Хитачи Фудо-ки“ наводе се гомиле љуштура шкољки, редован налаз поред насеља где је живео народ Шербес, Аини (од јап. човек) или Јомони. Спис говори и о траговима дивовских људи беле пути чији се отисци стопала троструко већи.

Овај спис помиње и варварски народ „Шербес“ (Сербис) или „Ербис“. По легенди, староседеоци Јапана или народ Сербес живео је под дрветом храста (цера), светог српског дрвета посвећеног богу Громовнику а чије се гране ложе као „бадњак“. Под цером се српски народ на својим верским празницима од давнина окупљао, а свештеници су по шуштању лишћа прорицали будућност.

По церу је име добила и грађевина коју данас зовемо „ц(е)рква“. У српско аријском миту прве људе је породило дрво храста, а по предсказању, цело човечанство ће „на крају света“ опет нестати у кори овог дрвета. Сербес или Аини су дугоглави у односу на Јапанце, округоглаве Монголе пореклом из средње Азије. Високи су и чистијег тена а мушкарци су изразито космати. Аине су покорили јапански освајачи пре више од 2 000 година и скоро их истребили, па их је 1920. преостало само 17 хиљада, од којих је 1 500 живело на Хокаиду, а остатак на југу острва Сахалин и најјужнијем острву Шикотан, архипелага Курила у којима владају сибирске зиме. Ту их је јапанска влада с територије целог Јапана преселила силом. Староседеоци „Аини“ са Курилских острва одликују се белом кожом, дугом и густом брадом.

Њихов симбол је свети Медвед, а данас они живе на северу Јапана, острву Хокаидо, полуострву Сахалин и на Курилима. По њиховим легендама, они су на јапанским острвима живели пре него што су дошли Јапанци. Аина у Јапану има сада рачунајући и мешовите бракове око 50 хиљада људи. Чистих Аина остало је свега неколико хиљада. Живе данас у неколико малих и заосталих села на обали Хокаида и брдским засецима у унутрашњости.

Баве се ручним радовима народне радиности и туризмом. Последњи, који је говорио посебним сахалинским дијалектом умро је 1994. године, док је 1996. преостало још само 15 Аина који су течно говорили матерњи језик. После свих векова претрпљеног геноцида, репресије, асимилације и тешке борбе Сербиса за њихов национални идентитет, јапанска држава је тек 2008. године законом признала националну мањину Аина. Упркос свему, Јапан данас захтева од Русије да јој врати четири Курилска острва које је она ослободила 1945. године.

Конгрес САД је донео резолуцију, са захтевом да се на штету Русије измени мировни споразум из Сан Франциска донет после Другог светског рата. Тиме САД подржавају Јапан, у жељи да Русија врати Јапану целе Куриле и Јужни Сахалин. Оно што међудржавни спор чини јасним са становишта међународног и историјског права, јесте чињеница, да су Срби и Руси били два имена за исти народ до стварања царске Русије, у којој су и једни и други били конститутиван елемент.

Предлог Магацин-а:

Шта су други писали о античким Србима
Порекло Словена, Срба и Руса и осврт на ДНК генеалогију
Хиљаде година сеоба српског народа од Индије до Србије

Аутор: Синиша  Јаконић
Извор: Весник – Наш Гласник


Напиши коментар